Dilema svaštojeda

Aleksej Kišjuhas Različite životinje imaju različite prehrambene strategije. Neke od njih evoluirale su kao svaštojedi. Među takvima je i čovek. Uzgred, i svinja, i pacov i bubašvaba. Tokom više miliona godina ljudska životinja prehranjivala se lovom i skupljanjem, dok su tek u poslednjih 11.000 godina neki ljudi otpočeli sa proizvodnjom hrane. Većina hrane, koju je čovek konzumirao tokom ovog perioda, bila je biljnog porekla, ali su životinjsko meso i masti imali veliki značaj u njegovoj ishrani i ukupnoj evoluciji. Meso, kada ga je bilo, oduvek je zauzimalo centralno mesto na tanjiru. Neke druge životinje, međutim, razvijaju prehrambene strategije koje su visoko specijalizovane. Primera radi, ishrana koala gotovo isključivo počiva na lišću eukaliptusa, a ishrana pandi na bambusu. Kao što to obično biva, svaka strategija sa sobom nosi kako prednosti, tako i nedostatke. Biti svaštojed znači mnoštvo potencijalnih namirnica odnosno izvora hranljivih materija, ali i mnoštvo potencijalnih toksina i bolesti. Životinje sa visoko specijalizovanom ishranom ne moraju da brinu o toksinima i mikrobima u svojoj hrani, ali su zato veoma ranjive ako dođe do naglog nedostatka namirnice na kojoj počiva njihova egzistencija.
Demokratija u mnogo čemu podseća na strategiju svaštojeda. Politički izbori su trpeza s različitim namirnicama. Ukusnim ili neukusnim, uvoznim ili bajatim, omamljujućim ili otrežnjujućim, gorkim ili zavodljivo slatkim, te zdravim ili opasnim po zdravlje. U ponudi je svašta: benigni zeleniš, narodnjačke gibanice, zapadnjački gazirani sokovi, te šećerleme od kojih vremenom strada srce. Analogija je i više od metafore: kako glasamo, tako ćemo i jesti. Međutim, iako na ovom političkom „švedskom stolu“ svi obećavaju švedski standard, zapravo malo ko misli na stomake glasača. Ironija je da često i sami glasači ne polaze od svojih stomaka kada odabiraju namirnice po glasačkim listićima. Možda zato što će još jednoj prolećnoj političkoj trpezi pristupiti prilično siti od izbora, odnosno ishrane parolama i obećanjima.
Demokratski politički čovek je svaštojed. I, kao što je već rečeno, ova prehrambena strategija sa sobom nosi određene rizike. Naime, stalno je prisutna takozvana „dilema svaštojeda“ – konflikt između želje za novim izvorima hrane i straha da ista može biti otrovna i/ili opasna. Ta višemilenijumska dilema među svaštojedima proizvodi svima poznato ponašanje: zainteresovani smo za nove namirnice u našoj ishrani, ali u praksi ostajemo verni dobro poznatoj hrani. Sa zadovoljstvom ćemo povremeno konzumirati morske plodove, ali se uvek vraćamo dobroj staroj sarmi. Zainteresovano ćemo čitati štošta o gamborima, cezar salati i pesto sosu ali ujutru odlazimo na burek, a kada dođe veče potežemo za lukom i slaninom. Ovaj specifični tradicionalizam i neofobija zapravo su adaptivne strategije za svaštojede poput čoveka. Skepticizam prema prehrambenim novotarijama nekada je značio razliku između života i smrti, iako je danas prilično iracionalan – pošto je sva dostupna hrana unapred proverena, a ne divlja. Ali čovek i dalje hoda unaokolo s mozgom prilagođenim kamenom dobu.
Šta sve to znači za glasače koji će 11. maja prići trpezi poznatijoj kao parlamentarni izbori? Tradicionalna hrana srbijanskih glasača jesu nacionalizam, samozadovoljstvo, konfliktnost, izolacionizam. Jer, na prvim i mnogim potonjim višestranačkim izborima politički svaštojedi su odabirali takvo krmivo. Gomilu slatkog, masnog i alkoholnog. Otrežnjenje zbog posledica po zdravlje došlo je nekoliko godina kasnije. Da li nam preti povratak poznatim namirnicama jer nam se čini da je mamurluk prošao, a opijenost samima sobom bila baš ukusna stvar? Sudeći po trenutnom političkom kontekstu, kao su da reformske namirnice i evroatlantski pristupno-probavni procesi nažalost bili tek kratkotrajna epizoda isprobavanja novih ukusa. Zaista, mnogi u Srbiji nisu osetili proteine i belančevine koje je ishrana novim političkim idejama i orijentacijama donela. Uz to, u primamljivu slast nacionalizma se zaista upada lakše nego što se drže dijete i suzdržava od slatkih iako dugoročno opasnih supstanci.