Dnevnik Jelene Kleut: Ovo prestaje da bude zemlja u kojoj se vrednuju argumenti i dokazi

Petak 21. novembar

Studenti su za devet sati ujutro zakazali protest u holu fakulteta zbog rangiranja, ali juče je objavljena vest da će se upisati svi sa 30 bodova. Juče je stigla i vest sa Senata da nije razrešen Madić, a i da nije prošao moj izbor u zvanje. Tako se protest pretvara u protest zbog odluke Senata.

Ispred devet sam tamo, već su tu i studenti i kolege. Najviše je mojih s Medijskih studija, ali i drugi, sa Filozofskog, PMF-a, Akademije, PMF-a, FTN-a, moji prijatelji iz Slobodnog univerziteta. Svi pitaju kako sam – dobro sam, valjda. Nadam se da ubedljivo zvučim. Studenti ulaze na fakultet, čujem kako se iznutra ori megafon praćen povicima. Skupljam snagu da i ja uđem. Možda nešto i da kažem, da se zahvalim na podršci. Ali ne vredi, čim sam ušla u zgradu u zagrljajima počinjem da plačem. Studenti me teše nekim našim internim šalama. Nema boljih ljudi od mojih studenata!

Slično je i sa novinarima koji bi da snime izjavu. Logično je – novinari su moji bivši studenti. Darija kaže: „Hajde da probamo da snimimo, valjda se neću rasplakati.“ Uspele smo! Mada, ko nas zna sigurno može da čuje kako nam glasovi podrhtavaju.
U 12 sati je sednica Nastavno-naučnog veća na kojoj dobijam(o) uveravanja da će rukovodstvo Fakulteta štititi sve svoje zaposlene i da će se poslati upit Ministarstvu nauke oko novog Pravilnika i verifikacije naučnih rezultata. O tome kako je predstavnica fakulteta glasala kada se odlučivalo o razrešenju rektora – ni jedna jedina reč. A pre deset meseci smo skoro jednoglasno podržali inicijativu.

U kratkom kućnom predahu pokušavam da odgovorim na sve poruke koje šalju studenti, sadašnji, bivši, učesnici naših letnjih škola, i kolege – od Kanade od Rusije, dužim putem. Među prvima reaguje Slobodni univerzitet Kragujevac, pitaju dekane – Od čega ste se suzdržali? Odlično pitanje, volela bih da saznam odgovor.

Lije kiša ali i da je mećava moram da stignem na izložbu „Najnormalniji ljudi“ u CK 13 koja je posvećena dvanaestorci, aktivistima STAV-a i PSG-a, ljudima prema kojima je režim bio najbrutalniji, ljudima koji su mesece proveli u pritvoru ili egzilu. Boris, Jovana i ekipa koja je pripremila izložbu žele da ih čujemo, izabereš gramofonsku ploču i slušaš Lazara, Milu, Doroteju, Baneta, Anju, Jovana, Dejana (da ne zameri PSG ekipa, studenti moraju prvi), Mariju, Lada, Srđana, Mladena i Davora. LJudi strpljivo čekaju svoj red, puno je mlađeg sveta, tu je i sin jedne moje koleginice – srednjoškolac. Ne bih da uzurpiram, znam ja da su to najnormalniji ljudi. Ali samo malo da poslušam, za jednim gramofonom, malo Doroteja, malo Bane, malo Jovan. Izlazimo, a ulaze Jovanovi roditelji, njegovi uzori u životu, kako mi je maločas rekao u slušalice, preko gramofona. Divim im se, hrabroj dvanaestorki i njihovim porodicama koje su se našle u vrtlogu nepravde i koje postojano stoje uz svoje sinove, ćerke, majke, …

Subota, 22. novembar

Pada prvi sneg. Uz jutarnju kafu otpisujem kolegama, komšijama, prijateljima i poznanicima, jedna pesnica, jedan mišić, puno srca. Pišu studenti sa grupnih mejlova, vidim da svi brinemo, ali hrabrimo jedni druge. Kolege iz Niša šalju peticiju podrške. Naši odseci osnovani su iste godine. Već dve decenije školujemo novinare, ponosni na svoje alumniste.

Jedna izvanredna žena, koju ne bih poznavala da nas studentski protesti nisu povezali, provela je celu noć „ćešljajući“ zakone, statute, pravilnike i odluke. Piše mi: „Morala sam da vidim šta su zgovnali, znam da jesu jer su ćaci“. I na petnaest strana sve procedure i pravno tumačenje koje kaže – ispunila sam sve uslove, a prigovori koje sam videla u tabloidima, jednostavno ne stoje. Pokušavaju Pravilnik iz juna, da primene na moj konkurs iz aprilu. Stvarno, ćaci logika. Plus, Statut Univerziteta u Novom Sadu predviđa postupak žalbe. To mi daje snagu, boriću se svim sredstvima.

Čitam Tatjanin diplomski rad o transparentima na studentskim protestima. Gledajući slike prisećam se energije koja je tada akumulirana. „Duh vedrine: kultura protesta – protest kulture“, knjiga o protestima 1996-97. godine mi je posebno draga. Upisala sam fakultet 1999. godine i skoro sa zavišću sam gledala na generacije koje su bile na univerzitetu tokom studentskih protesta. Već ima sjajnih knjiga i studija o protestima 2024-2025. Na Filozofskom u Beogradu konferencija „Studentski protesti 2024/25: BloKADA, ako ne SADA?“ počinje nešto kasnije zbog protesta kojim se obeležava godinu dana od napada na studente FDU. Neću stići da odem, gledam još jednom program konferencije i nadam se još jednom „Duhu vedrine“.

Nedelja, 23. novembar

I dalje stižu poruke podrške. A sutra je važan dan, početak suđenja mojim studentima. Razmenjujem par poruka sa Lazarom, znam da je spreman.

Ponedeljak, 24. novembar

Žurim u Sutjesku ulicu da na suđenje ispratim ljude koji ni u jednoj normalnoj zemlji ne bi trebalo da budu na sudu. Sa jedne strane, jedva čekam da se ogoli ta praznina, manjak dokaza i argumenata. Sa druge strane, brinem jer onog momenta kada su ljude stavili u pritvor ovo prestaje da bude zemlja u kojoj se vrednuju argumenti i dokazi.
Tu su snažni Dinići, Biljana, Aleksandar i Jovan, tu su i Dorotejin tata, i Anjin tata. Tu je i jedan Novi Sad koji se okuplja svaki put kada je važno. Svi se već poznajemo.

Mašem Doroteji, kojoj se sudi u odsustvu, preko kamere mobilnog telefona, izvodim zagrljaj u vazduhu. Nedostaju mi i ona i Bane i Mila i Ana i Jovan. Skoro me guši osećaj krivice i nemoći, nismo smeli da dozvolimo da ovi hrabri mladi ljudi budu ovoliko kažnjeni. Barem je dvonedeljna blokada suda dala neki rezultat pa su iz pritvora pušteni ostali.

Posle suda svi smo zajedno – studenti, njihovi roditelji, aktivisti, profesori. Prepričavaju mi kako je bilo unutra.
Imam čas sa kulturolozima. Neobično je, dajem im neke zadatke a ne znam da li ću se pojaviti na sledećem času. Studente interesuje više kako sam i šta može da se uradi nego kako se pravilno navodi literatura u seminarskom.
Idem svojoj beogradskoj kući.

Utorak, 25. novembar

Smiljana i Slobodan su na N1, objašnjavaju komplikovane univerzitetske procedure. Ne vidim ga na snimku, ali znam da je i Norbert tu negde.

Par sati kasnije i ja sam na N1. Na pitanja o mom statusu nešto zamuckujem, nisam još dobila odluku sa Senata, ne znam šta će biti. Reči se vraćaju sa drugim temama. Ima li akademska zajednica snage, ima li društvo snage da nastavi sa protestom, uvek svi pitaju. Dozvoljavam sebi optimizam jer mi se dešavalo da me iznenadi energija pronađena u nekom zaboravljenom džepu.

Stižem u Novi Sad. Zovu me sa fakulteta povodom aneksa ugovora, papira koji će mi omogućiti da sledeće nedelje nastavim da držim časove. Osećam olakšanje, ogromno olakšanje.

Izašao je prvi broj „Revolta“. Lazar i Ivan su davno počeli da ga spremaju, i posle 30 Ivanovih dana pritvora i Lakijevih više od 200, oni imaju snage da izbace ceo broj. U jednom od tekstova je priručnik za robiju – kako da se običan čovek snađe u zatvoru. Potresno, ali sa jednom finom dozom humora. Čitajte „Revolt“.

Sreda, 26. novembar

Rano ujutro odlazim do fakulteta, potpisujem aneks. Da li je sada taj protest uopšte potreban? Kažu ljudi da jeste, nikakav papir još nije stigao sa Senata. A i kad stigne, to je tek početak jedne duge borbe.

Držim čas prvoj godini žurnalista i komunikologa. Tek nam je treći čas, a i oni se interesuju da li ostajem na fakultetu. Sad mogu da ih umirim, tu sam, za sada.

Autorka je (i dalje) vanredna profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.