Ako je verovati generalnom direktoru preduzeća „Dnevnik Vojvodina pres“ Dušanu Vlaoviću, ovaj vodeći pokrajinski dnevni list se nalazi na „istorijskoj prekretnici“. Jer, kako je rekao na nedavnoj proslavi 68. godišnjice lista, „Dnevniku“ se sada „ukazala prilika da zaposleni u njemu, prvi u Srbiji, sami upravljaju sopstvenom sudbinom i budućnošću lista“. To je moguće, po njegovom mišljenju, zahvaljujući odluci nemačke medijske grupacije VAC da im pokloni svoj većinski paket akcija (55 odsto).
Malo je, međutim, verovatno da će se zaista dogoditi najavljena „istorijska prekretnica“. Zašto? Pa zato što je Vlada Vojvodine jasno stavila do znanja da ne odustaje od namere da predlaže ( čitaj postavlja ) glavnog urednika i zamenika generalnog direktora lista, a to znači da kreira njegovu uređivačku i poslovnu politiku.
Takva praksa je postojala i kada je VAC bio većinski vlasnik „Dnevnika“. Posledice su bile rđave i u profesionalnom i u poslovnom pogledu jer su novine pravljene po volji i ukusu političara, a ne čitalaca. Pa ipak, Nemci su uredno pokrivali gubitke jer je to bila cena njihovog ulaska na ovdašnje medijsko tržište.
Sada, posle odluke VAC-a da se povuče iz Srbije, iza „Dnevnika“ više ne stoji jedan od najmoćnijih medijskih giganata u Evropi, već siromašna pokrajinska vlada. A ona će ga, po svoj prilici, „pustiti niz vodu“ čim proceni da je on košta više nego što može da joj bude od koristi na izborima.
Sa tiražom između 10 i 15 hiljada, i to prema galantnim procenama (pravi podaci se kriju kao „poslovna tajna“), „Dnevnik“ ni sada nije bog zna kako značajan za formiranje javnog mnenja, a isto tako ni privlačan za oglašivače. S druge strane, na njegovom platnom spisku se nalazi oko 150 zaposlenih, od kojih ni polovina nisu novinari. U odnosu na tiraž, to je, po standardima razvijenog medijskog tržišta (jedan novinar na 1.000 čitalaca), neodrživo veliki broj čak i uz mizerno male plate novinara (manje od 300 evra mesečno).
„Dnevnikova“ budućnost je još sumornija ako se ima u vidu da su građani Srbije, koji i inače imaju veoma skromnu kulturu čitanja štampe, sada toliko osiromašili da nemaju dovoljno ni za hleb, a kamoli za novine. Otuda nije čudo što se štampa ovde prodaje u istom tiražu kao, recimo, u Sloveniji, a tamo živi četiri puta manje stanovnika nego u Srbiji. U odnosu na neke druge evropske zemlje, ta proporcija je još nepovoljnija.
Nerazvijeno medijsko tržište u Srbiji teško pogađa i kriza štampe na globalnom nivou. To, razume se, ugrožava i poslovanje „Dnevnika“.
Sve u svemu, pred posrnulim „Dnevnikom“ su, očigledno, velika iskušenja, ali on nije neminovno osuđen na „ključ u bravu“. Evo zašto. Prvo, nalazi se na jednom od dva najprofitabilnija medijska tržišta u zemlji, a to su Beograd i Vojvodina (posebno Novi Sad). U tom prostoru je kultura čitanja štampe znatno razvijenija nego u drugim delovima Srbije, a uz to je i kupovna moć stanovništva najveća. Drugo, „Dnevnik“ je, bar u lokalnim okvirima, još uvek prepoznatljiv medijski brend, istina sa relativno malom, ali zato vernom čitalačkom publikom. I najzad, njegovi novinari spadaju među kvalitetnije na srpskom medijskom tržištu.
Ako pokrajinska vlada zaista želi da pomogne „Dnevniku“ da prebrodi krizu – kao što to tvrdi – mogla bi, recimo, da se ugleda na VAC i predloži Skupštini Vojvodine da zaposlenima u listu pokloni svoj paket akcija (45 odsto). A ako ne može da pomogne, na taj ili na neki drugi način, dobro bi bilo da ga bar ne ometa da iskoristi priliku koju mu je pružio VAC. Prema tome, valjalo bi da odustane od kontrole nad uređivačkom i kadrovskom politikom lista. Na to je, uostalom, obavezuju ne samo evropski nego i domaći standardi kada je u pitanju odnos izvršne vlasti prema medijima.
Autor je bivši, dugogodišnji novinar i urednik u „Dnevniku“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
