Dnevnik ponavljača

U ritualima u vezi sa Izveštajem je i taj da ga evropski ambasador sutradan po objavljivanju predaje predsedniku vlade. Vensan Dežer moguće u tom poslu ima nedostižan rekord: četiri ga je puta predavao Sanaderu dok je bio u Hrvatskoj, a već dva puta Cvetkoviću. Mada se ambasador Unije ne pita sam, recimo to da je u Hrvatskoj bio bliži uspehu. Sanader ga je, doduše, hteo proterati, jer mu se nije dopadao stil direktnog Dežerovog involviranja u državne poslove, no to ulazi u rizike posla. Ovde ima na liniji Đelića sa kojim svoj maternji francuski govori bez problema, ima dve trećine građana koji podržavaju evropske poslove, i ima status zvezde. U Beogradu je, dakle, uspeo, treba samo da sa Srbijom uspe i u Briselu.

Od devet papira odaslanih u utorak iz Brisela dve trećine napisano je sa onim – da, ali. Bosna, Kosovo, Hrvatska, Turska, Albanija, Srbija – svaka od njih na nekoj je tački puta prema Briselu, svaka je nešto uradila a nešto nije. Po pravilu, više ovo drugo. Bosna se čini kao da je najviše zaostala. Ako Hrvatska trči poslednjih i uvek opasnih sto metara u maratonu, kako je nadležni komesar File odredio poziciju Zagreba, onda je Bosna manje-više na početnih – ništa manje opasnih – sto metara u istoj disciplini. Tu je negde i Kosovo. Rečenica koja sledi nije stilska figura: Evropa ga je, kao nedonošče, stavila u inkubator i gleda da kiseonik ne potroši uludo (Važna napomena: EU je bila uviđavna prema ukusu beogradskih fundamentalista, nad reč Kosovo redovno je stavljala asteriks, i fusnotu o Rezoluciji 1244). Turska u dugome procesu pristupanja izgleda da dok nešto popravlja drugo kvari, tako da se njena saga nastavlja u uobičajenoj formi: može u EU sutra, a može i nikad. Albaniji je stavljena rampa: nije zrela za kandidatski status. Srbija je nekako u sredini u ovome društvu uslovnih. Ni više parija, ni još zrela evropska zajednica. File je na inauguraciji Izveštaja bio jako određen: Srbiji su vrata otvorena, ali ne bezuslovno. Biće od koristi ako se rečenica ne bude čitala samo do zapete.

Komplimenti su ostavljeni trojci koju čine Makedonija, Island i Crna Gora. Skoplju je napokon odobren korak koji se čekao, smatra se da je ono spremno da počne pregovore o članstvu. Sličnu je poruku dobio i Rejkjavik. Ali, istinski trijumfator je Podgorica: iako uz predlog za kandidatski status, iz ruku komesara Filea – koji je u sredu lično doleteo u Crnu Goru da saopšti blagovest – nije dobila i datum početka pregovora, odluka će pojačati njene dalje državne i nacionalne ambicije. U srbijanskim političkim krugovima uglavnom se potcenjuje ovaj rezultat i pripisuje više zakulisnim političkim radnjama Mila Đukanovića nego realnom stanju na terenu. Možda je to tako i zato što je naš ego baš grubo izazvan: zar i Crna Gora da nas pretekne! Usledila je mrtva tišina u Beogradu o uspehu susedne zemlje.

Naravno da za ljubomoru ima razloga. Izveštaj o napretku Srbije na opasnoj je granici da bude jedan dnevnik ponavljača u kojem su ministarstva i ministri, agencije i administracija, sudovi i policija, čitava državna struktura, čitav jedan sistem – redom sa ocenama koje ne dopuštaju direktni prelazak u viši razred. Ali, zamislite sad ako možete: jedini nesumnjivo pozitivan akter u svemu tome je vlada! To Izveštaj u izvesnom smislu čini grotesknim, da najstabilniju ocenu u ovom papiru dobije onaj ko je – a ko bi drugi – najodgovorniji za sve ono što se tako masivno i vehementno opisuje da ne valja. Utisak groteske pojačava se ako se ima u vidu da vlada u domaćoj javnosti postaje svakodnevnim predmetom ne samo kritike nego i ismevanja. Ne treba žuriti sa pretpostavkom da se Brisel nasankao. Stvar je u tome što njega u ovome poslu ne zanimaju druge političke konsideracije u vezi sa vladom osim jedne: je li vlada u svojim deklaracijama čvrsta na putu ka EU ili nije. Brisel je ocenio da ona to nesumnjivo jeste, i otud nje u toj virtuelnoj poziciji odlikaša.

Drugo je pitanje, dakle, realizacija vladine evropske agende. E ona je u ozbiljnim deficitima. Nesumnjivo najdramatičnije deluje opis zapuštenog ekonomskog sistema, terena na kojem se u Srbiji ne rešava samo sudbina Evrope nego i nje same. Brisel daje kredit Dinkiću u ovome papiru, da je kriza bila ta koja je limitirala napredovanje u uspostavi funkcionalne tržišne ekonomije, ali ne propušta uočiti da su odlagane vapijuće strukturne reforme privrede. Stoga, valjda, u Izveštaju o Srbiji nema nečeg čega ima u izveštajima koji se odnose na sve druge zemlje: nema konstatacije o tome da je Srbija država funkcionalne tržišne privrede. Teško je zamisliti kontradiktorniji prizor: s jedne strane gaulajteri vladinog ekonomskog sektora kao šampioni našeg evropejstva, s druge, anahronična situacija, koja nas groso modo vodi ka Venecueli i Kubi više nego ka Nemačkoj i Britaniji.

Ozbiljno je EU zabrinuta našom pravosudnom reformom; i korupciju vidi kao ozbiljan problem; vidi diskriminaciju pri zapošljavanju; vidi heroinsku rutu kroz Srbiju; itd., vidi ovo vidi ono, na sličan kritički način zapravo najveći broj oblasti koje inače vrlo detaljno osmatra. Donekle su izuzeti Dragin sa poljoprivredom, i – zamislite – Čiplić. Nama će njegovo adoriranje nekako i biti moguće objasniti, ali muftiji Zukorliću! Bradiću su stavljene dvostruke obloge: hladna za medije, topla za kulturu. Policija se tu i tamo potapše po ramenu, ali je to ispod one fascinacije koju svako veče vidimo na našoj televiziji.

Naša vlada ne najavljuje da će oterati u magareću klupu one ministre i funkcionere koji su u ovome razdoblju dali tako malo za Evropu. Dinkić, Malović, Mesarević? Umesto toga, najavljuje akcioni plan za otklanjanje nedostataka. Očigledno je da ona ima jednu pomalo pomerenu percepciju briselskog papira koji joj liči na izveštaj građevinske inspekcije prilikom prijema stana, o tome, naime, da treba popraviti slavine, oluke i zadihtati prozore. Otud otklanjanje nedostataka umesto sveobuhvatne akcije. Stvar je, nažalost, drugačije prirode i znatno dublja. I možda je ovo, zapravo, trenutak istine: teško je, je li, od vlade koja je za realizaciju evropske agende dobila rđave ocene očekivati da odjednom bude pametnija od sebe same. Da li zato treba druga, ili drugačija vlada, ili barem ne ovako lenja, drugo je pitanje. Brisel je rekao svoje; ostalo je na nama.