U Evropi neće biti mira, dok demokratija ne zavlada na njenim obodima: Dnevnik reditelja Boška Savkovića

Petak, 19. septembar

Da krenem od sedmog dana dnevnika – pišem ga dok čekamo let za Temišvar koji iz Brisela kasni 20 sati. Zašto za Temišvar? Pa zato što je za nas šestoro to bio najjeftiniji način da se dovučemo na svetsku premijeru filma koji smo radili. Sirotinjo, i Bogu si teška.

Petak.12 septembar

U 00.01 stiže poruka od Emilije. Srećan rođendan! Kome je rođendan? Nastavljam da spavam premoren od prethodnih dana. Tek ujutru posle mnogo poruka i poziva shvatam da je rođendan meni. Psujem jel sam svima odavno zabranio svake telefonske aktivnosti pre 10 ujutru. Ali, ovaj put praštam.

Dok pijem kafu obavljam 100 razgovora sa nekim osobama iz Brisela zaduženim za organizaciju premijere filma „7 dana koji su promenili vek“. Ajde što pričam…. Ali za svaki razgovor traže da im mejlom potvrdim šta smo pričali. Birokratija u kojoj svako traži da se pokrije. Na kraju mi traže da mejlom potvrdim da ću biti u sali projekcije u ponedeljak u 11 sati. Dolaze i tehničari, pa da gospođe imaju moju pismenu potvrdu…

Dan prolazi u telefoniranju, jurcanju, odlasku kod moje kume Nale, frizerke koja skida i ovo malo kose šta imam. Veče prolazi uz Emiliju i Milicu u kućnoj atmosferi. I vinskim mušicama koje lete oko nas.

Subota 13. septembar

Rešio sam da celu ekipu filma koja ne ide u Brisel pozovem na piće u restorana „Naša marina“ ispod Karaburme. Jedino mesto koje su nam dali besplatno da snimamo i da od njega scenografski napravimo 1914. godinu. Neki rade, neki su sa decom, neki će da probaju da stignu… U 3 popodne na mesto zločina stiže nas troje. Vujke mora u pozorište pa na neko snimanje.

Milanče Milosavljević stiže u čudnom stanju. Priča kako su u Kosjeriću prethodne večeri na neformalnim „Danima Pere Lazića“ do ujutru pili slaveći moj rođendan. Nabraja ko je sve bio a meni već nije dobro. Srećom nije bilo na moj račun. Žali se da bi stigao ranije ali je Zozon imao nekoliko pit stopova od Kosjerića do Beograda i svaki zafilovao vinjacima.

Nastavljamo svi sa rozeom, sodom, giricama… A vreme leti. Milica samo kuka kako se još nije spakovala. Kada sam čuo motocikl shvatio sam da neće. Dolaze moji drugari, bajkeri, vlasnici „Naše marine“, Sale i Zoks. U pola 11 uveče Zoks se dere sa parkinga – Da se niste mrdnuli!

I tako, nespakovani, u čudnom stanju stižemo doma tek oko 2. Pijemo još po jednu pre spavanja. A pakovanje ujutru.

Nedelja 14. septembar

Ujutru boli glava, leđa,… nije nikom ni do čega. Ali moramo da se spakujemo ako nameravamo da stignemo u Temišvar do 5 popodne. Naravno, krećemo sa zakašnjenjem jer je Milica rešila da nosi i neki kofer na jeftin Wizzair let. Džabe pričam da će je odrati. Ženama uvek treba sve.

Vozim ko blesav ka Vršcu. Rekao bi neko i da jurcam. Ukapirao sam iznenada da je vreme u Rumuniji sat vremena brže od našeg. I da je sva šansa da okasnimo. Nalazimo tamo Tomu i Draganu, Sašku i Dragana… svi su stigli svojim kolima iz različitih delova zemlje. Nekako se čekiramo i sedamo u avion. Milicu kažnjavaju sa 80 evra za kofer.

I tek tada shvatam da mi ne letimo za Brisel. Nego neko malo mesto pored, gde je ranije bio aerodrom a sada idu samo lowcoast kompanije. Znači još 80 km do Brisela. U Briselu kiša. Lutamo po Anderlehtu u kome smo našli neki jeftin stan za sve nas. Nikome nisam rekao da je to zapravo deo grada u kome su Marokanci, Libanci, Arapi i neki još crnji… Upadamo u prodavnicu i uzimamo vodu, pivo i bio šta za pojesti. Po ulicama Anderlehta neki leže na kiši, neki se deru, neki šutiraju kartonske kutije. Atmosfera iz apokaliptičnih filmova. Ali je jeftino…

Milica i ja moramo stići i do Šumana, do Evropske četvrti. Organizatori su reditelju organizovali hotel. A ostali se snalazimo….

Ponedeljak 15. septembar

U ponedeljak u 11 odlazim u zgradu Evropskog ekonomsko socijalnog saveta, do Atrijuma 6, gde će se i održati premijera filma. Sa tehničarima se dogovaram oko tona, veličine platna, broja stolica. Tražim da stave bar 80 stolica iako je projekcija zatvorenog tipa i ulazi se samo sa specijalnim pozivnicama, kroz poseban sistem obezbeđenja. Kažu da tu nikad nije bilo više od 40 ljudi. Uporan sam i donose još 40 stolica.

Cela moja ekipa iz EESC je na Plenumu koji traje 4 dana. A premijera filma je zapravo specijalni program poslednjeg Plenuma u mandatu Olivera Ropkea. Sa Plenuma beži Laurentiu Plosceanu, moj prijatelj i potpredsednik. Da me on nije šutirao u zadnjicu porukama svaki dan, nikad film ne bih završio u ovom ludilu koji se zove neobjavljeni građanski rat u Srbiji.

Vodim celu ekipu u Briž. Novosadski deo ekipe koji često leti našim Sokolom ne veruje da voz ide brzinom od 160 na sat. Miran je kao da stoji u mestu. Briž je prelep. Kao da su po njemu braća Anderson pisali bajke. U to ime pijemo neka crvena piva. Vozimo se nazad u Brisel, a ja služim kao vodič, po meni prelepom gradu. Svraćamo kod Grka, pijemo Retzinu. Odlazimo na školjke koje ne idu bez vina.

Utorak 16.

Svanuo je dan premijere a ja ne mogu da se mrdnem iz kreveta. Tri nedelje ranije mi je na Karpatima motocikl pao na nogu. Sad osećam posledice… Uključujem se na ZOOM intervju sa nekim italijanskim novinarem oko filma, i naravno situacije u Srbiji. Usred intervjua, zove Toma i kaže da su im iz iznajmljene gajbe maznuli 350 evra. Već me boli i mozak. Sad ja sve to moram da prijavljujem policiji. Stan sam zvanično ja iznajmio preko Booking coma. Zovu me iz Komiteta, a ja u policiji sa Tomom. Teško je objasniti neke stvari ljudima koji su navikli da je sve od 9 do 5 u životu.

Svi odlazimo kod mene u hotel da se žene srede pred premijeru. Žene su čudna bića. Troše na svoj izgled previše vremena koje ne postoje.

Stižemo naravno tamo pre ostalih gostiju. Sa mojom dobrom starom ekipom, Slovenaca, Hrvata, Rumuna, Grka… pušimo na terasi nervozno čekajući goste. Kojih nema. Već počinju i zezanja sa mojih 80 stolica. Laurentio Plosceanu mi objašnjava da će on otvoriti skup, gde će sedeti ambasadori, gde ekipa filma, da ja kažem nešto posle njega odmah. Da ne čekam kraj filma, jel će možda neki da odu. Odjednom, kao da je neko prosuo kofu dolaze ljudi. Stiže Džulijan Mekdonald direktno iz Londona. Moj prvi pik za glavnog glumca stiže da vidi kakvu je ulogu propustio. Dolazi Kris DeMaster stalni belgijski delegat u UN. Mnogo smo toga popili zajedno. Ipak, on ima registrovanih 17.460 različitih piva koje je popio. Da baš toliko.

Sala se puni ljudima. Tu su moji drugari iz JCC Srbija-EU, stižu ambasadori, šefovi misija… Samo našeg nema. Poslao je zamenika. Naš ambasador u Belgiji je otkazao tog dana. Nije otkazao zbog filma, otkazao je zbog mog imena. Znamo se već dugo…

Svašta sam rekao pre filma. Uplašen da me neće čuti ako napuste projekciju na pola. Ako išta može da mi bude kompliment, onda je to što 2 sata niko reč nije progovorio, što je jedna osoba napustila projekciju… i što je 80 stolica bilo premalo.

Što je najgore, posle gomile tehničkih problema, i ja vidim film prvi put integralno, na velikom platnu. Zaslužio je i Brisel i Sava Centar. Biće i to…. samo da se još neke stvari završe.

Posle filma je organizovan koktel na prelepoj terasi 6 sprata, iza atrijuma. Bilo je vina koliko hoćeš ali nas u 11 izbacuju. Nastavljamo do Evropskog parlamenta i trga Luksemburg gde smo jednu pivnicu okupirali do 3 ujutru. Pivo jeftinije nego u Beogradu, u Knez Mihajlovoj.

Sreda 17. septembar

Budim se sa glavoboljom i prisećam se da u 2 moram biti u Evropskom parlamentu. Od cele frke sam zaboravio da moram da govorim na jednom od panela koji se održava u okviru zadnjeg Plenuma u mandatu Olivera Ropkea. Čitam raspored govornika i shvatam da ću biti na panelu sa Edi Ramom. Op…

Svi mi prilaze i čestitaju sjajnu premijeru. I oni koji su bili i oni koji su čuli o filmu. Toliko sam blesav da nisam ni čuo kada su me prozvali, pa jedini kasnim na podijum. Nisam ni razmišljao o čemu ću govoriti. Onda sam onako iz srca rekao da nas istorija uči da u Evropi neće biti mira, dok demokratija ne zavlada na njenim obodima.

Shvatili su poruku. Obratio sam se i Ediju Rami. Rekao sam mu da mi je iskreno žao što neko iz Srbije nije na njegovom mestu. Ali da mu iskreno čestitam. Javna je tajna da će i Albanija i Crna gora u ovom ciklusu, veoma brzo postati pridruženi članovi EU. A mi kakvi smo, vala dobro da smo živi.

Uveče, posle plenuma u kancelariji Laurencija Plosceanua srećem Andreja Gnjota, beloruskog novinara kojeg su van svakog zakonskog osnova naše vlasti držale mesecima u pritvoru. I spremale se da ga „ubiju“ izručenjem Lukašenku. Prošlog juna sam tri dana trčao po Briselu od zgrade, do zgrade, od odbora do odbora, tražeći da EU pritisne srpske vlasti i da se Gnjot oslobodi; da mu se da nekakav azil u EU. Nikad ga u životu nisam video. Niti on mene.

Ali sam imao iskustvo u CZ-u koje nikome ne bih poželeo. Grlimo se, obojica na ivici suza i dogovaramo se kako ćemo zajedno jednog dana napraviti film o duplim standardima EU, o nedoslednosti prema borcima za demokratiju, o sudbinama naših malih naroda, o našim autokratama…

Sve vodim na večeru u Marokansku četvrt. Kilo škampa na žaru 29 evra. Džilijan, ko pravi Englez sluša moje i priče Andreja Gnjota… Ništa mu nije jasno. Niti će mu ikada biti jasno da su u Rumuniji imali TV program 2 sata dnevno. Sa Nikolaeom i Elenom u glavnoj ulozi. Nikada mu neće ni biti jasno. On se ipak rodio i odživeo u Engleskoj. Druga planeta.

Hoću da platim račun ali shvatam da sam izgubio karticu. Plaća sve Milica. Ne želim da iko večeras plati svoj račun. Po porukama shvatam da mi je kartica opelješena za 220 evra. Koliko je i bilo na njoj. Nemam karticu, nemam keš, ništa nemam joj…

Idemo ka hotelu i ispred Evropske komisije u pabu srećem vrh EESC na čelu sa predsednikom. Nastavljamo da pijemo pivo do 2 ujutro. Neka točena su i po 5.5 evra. Srbija i Beograd su najskuplji na svetu. Milica je potpuno potrešena sudbinom Andreja Gnjota. Zaspala je pred zoru.

Četvrtak 18. septembar

Imamo lagan dan. Samo da stignemo do onog dalekog aerodroma. Ali, drugari iz srpske dijaspore će nas odvesti tamo. Sa Androm u kolima pričamo o situaciji među dijasporom, koji su ćaciji a koji ne… Priča kako planiraju obeležavanje 5. oktobra. Jurcamo ka aerodromu da ne okasnim na let za Temišvar u pola 9. Džabe smo jurili. Avion nije ni poleteo.

Smešteni smo u nekakav kolektivni smeštaj gde spavaju oni kojima avioni pobegnu. Lepo je Milica rekla jutros – Šta još može da se desi ovih dana.? Evo desilo se….

Petak 19. septembar

Podne je a ja na aerodromu sedim i čekajući bording završavam ovaj tekst. Obećanje prijatelju da će biti gotov do podne mora da se poštuje. Jel tako Dražo komandante?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.