Koliko ima političke mudrosti i državničke dalekovidosti u vladajućoj politici da EU nama alternativu, uspostavljenoj pre dve godine u Srbiji? Možda se na prvi pogled može učiniti da se ovo pitanje zlonamerno postavlja jer se pred našim očima već u realnom životu urušava politika „EU nema alternativu“. To što je sam život počeo da daje jasan odgovor na ovu politiku zapravo dodatno zahteva da se vidi o čemu je ovde zapravo reč.
Politika „EU nema alternativu“ nastala je na predsedničkim izborima 2008. godine, koji su se održavali u vreme kada je već pripremljena završnica jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Da li postoji još neka zemlja u svetu koja bi baš u trenutku kada se uz podršku velikih zapadnih sila organizuje proglašenje nove države na njenoj teritoriji raspisala predsedničke izbore? Samo održavanje ovih izbora predstavljalo je poruku pre svega onim istim velikim silama, koje su stajale iza projekta nezavisnog Kosova, da jedan deo vlasti u Srbiji ima prečih i važnijih stvari od zaštite teritorijalnog integriteta zemlje.
Koji su to preči poslovi videlo se u drugom krugu predsedničkih izbora, koji su se odvijali pod sloganom „Osvojimo Evropu“. Dakle, istovremeno dok su najmoćnije evropske države pripremale završni čin albanskog osvajanja Kosova, u Srbiji je na predsedničkim izborima pobedila politika „EU nema alternativu“. Ovo je bio prvi dokaz da je ova politika trenutno uspešna, što naravno još ne znači da u njoj ima političke mudrosti i državničke dalekovidosti.
Ubrzo zatim predsednik Vlade Vojislav Koštunica vratio je mandat narodu jer je na sednici Vlade, na predlog Ministarstva inostranih poslova, preglasavanjem predsednika Vlade i ministara iz DSS odbačen predlog da Skupština Srbije usvoji rezoluciju kojom bi bilo definisano da Srbija u procesu evropskih integracija može potpisivati samo sporazume koji garantuju njenu teritorijalnu celovitost.
Parlamentarni izbori odvijali su se u borbi dva politička načela: da EU nema alternativu i da Srbija nema alternativu. Lista za evropsku Srbiju dokazala je svoju veru i opredeljenost u ovu politiku kada je u završnici izbora potpisala SSP i sa tada devetnaest država EU koje su maltene dan pre priznale postojanje nove države na tlu Srbije. Takav primer dobre volje i prijateljstva prema državama koje vam skraćuju teritoriju za petnaest posto nije zabeležen u istoriji civilizovanih država i naroda.
Lista za evropsku Srbiju i njena politika „EU nema alternativu“ osvojila je najviše glasova na izborima, što je bio drugi dokaz trenutne uspešnosti ove politike, ali još ne i dokaz političke mudrosti i državničke dalekovidosti.
Iz ove politike ubrzo je prirodno sledilo priznavanje Euleksa, misije koja proističe iz Aneksa 10 Ahtisarijevog plana, a koja ima jasan cilj da stvara državne institucije nezavisnog Kosova. Vlast je uz praznu priču o šest tačaka predstavila prihvatanje Euleksa kao diplomatski uspeh. Euleks je došao na Kosovo, a šest tačaka privremeno su živele u režimskoj propagandi.
Sledeći korak u politici „EU nema alternativu“ bio je potpisivanje međunarodnog sporazuma o priznavanju granice između Srbije i Kosova. Ovo je bio još veći diplomatski uspeh vlasti jer su zauzvrat ukinute vize za građane koji žive na delu teritorije Srbije bez Kosova.
Treći korak koji je ovih dana došao na dnevni red, a koji prirodno pripada politici „EU nema alternativu“, jeste uspostavljanje dobrosusedskih odnosa između Srbije i Kosova. Model da Kosovo priznamo kao dobrog suseda po ugledu na sporazum dve Nemačke, ponudio je još tokom pregovora 2007. godine Volfgang Išinger. Pošto je uspostavljanje dobrosusedskih odnosa suviše krupna stvar da bi mogla da se sakrije, vlast se našla pred krupnim izborom. Kosovo ili jeste ili nije sused Srbije.
Za države EU koje su priznale nezavisnost Kosova i istovremeno potpisale SSP sa Srbijom nema nikakve dileme. Saglasno SSP Srbija ima obavezu da uspostavi dobrosusedsku saradnju sa Kosovom. Ovaj uslov svakim danom sve jasnije i glasnije se čuje. A pošto za vlast u Srbiji EU nema alternativu, šta drugo može da se radi nego da se spremno ispunjavaju svi uslovi.
Koja država je spremna da ispunjava sve uslove koje joj ne postavljaju vlastiti građani nego dolaze spolja? Nijedna. Koja evropska država je uspostavila političko načelo „EU nema alternativu“? Nijedna, osim Srbije. Da li nam išta znače skorašnji primeri irskog referenduma i Klausovog dobijanja garancija za Češku.
Posle dve godine iz vlasti dolaze pojedinačni, doduše okasneli glasovi da Srbija ima svoj Ustav i svoje državne i nacionalne interese, pa će ako bude naterana da bira između svog i tuđeg interesa ipak pre izabrati vlastiti interes. To je prvo javno samopriznanje da je politika „EU nema alternativu“ lišena svake političke mudrosti i elementarne državniče dalekovidosti. Pitanje je sada, da li je ovo stvarno i kraj ove politike ili gromoglasni paravan za prihvatanje Kosova kao dobrog suseda?
Autor je član Političkog saveta DSS
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
