Dobro zamišljena zamka

Kosovski političari trebali bi da na kraju odaberu sopstveni model za integraciju manjinskih zajednica i taj bi model trebalo da ima u vidu i iskustva drugih, ali neosporno i specifičnosti zemlje.

Kosovo će biti na raskrsnici definisanja političkog statusa sve dok ne napravi dobru ponudu za lokalne Srbe. U dokumentu OEBS-a, sa skupa u Kopenhagenu, održanog 29. juna 1990. godine, na primer, stvaranje „lokalne i autonomne administracije se preporučuje kao efikasno sredstvo za obezbeđenje etničkog, kulturnog, jezičkog i verskog identiteta za nacionalne manjine“. Pošto se preporučuje model teritorijalne autonomije, treba istaći da taj model zaista na prvi pogled izgleda savremen i da bi mogao obaviti integraciju manjinskih grupa u organizovani društveni sistem, ali u suštini, u slučaju Kosova ima i neke nepopravljive slabosti koje se ogledaju u stepenu ograničene efikasnosti. U slučaju Kosova on se može osporiti sa svih mogućih uglova sagledavanja, ali najglavnija zamerka koja mu se za sada može uputiti jeste ta da prosto nedostaje kompaktnost manjinske etničke grupe (u našem slučaju Srba), koja se traži kao glavni alibi, pošto Srbi nemaju niti su ikada imali etničku kompaktnost širom Kosova, ni u jednom istorijskom vremenskom periodu. Međutim, to se pokušava postići sada putem nove vrste kolonizacije, u smislu da se oni mogu vratiti i na druga ruralna i urbana mesta. U takvoj situaciji kada je sadašnja srpska grupacija rasparčana iz više razloga, teritorijalna autonomija, koju su njima nametnuli stručnjaci Beograda, pa i srpski predsednik Tadić, veoma je diskutabilna i veoma teško izvodljiva, i zbog jedne nove činjenice, koju naši političari koriste veoma malo ili nimalo kao snažan argument, a to je činjenica ili mehanizam teritorijalne povezanosti koju Ohridski sporazum osporava u svim mogućim dimenzijama. Kao druga slabost teritorijalne autonomije može se smatrati i konačno nerešavanje pitanja manjinskog grupisanja, jer ono prosto regeneriše nove neetničke manjine prilikom ostvarivanja u praksi. Zamislite na primer jednu opštinu ili grad gde većinska grupa (Albanci) mogu biti pretvoreni u neetničku manjinu u odnosu na srpsku manjinu! Sledeći model poznat kao model lične autonomije, za razliku od teritorijalnog, nije opterećen finesama većine i manjine, on preporučuje isključivo očuvanje kulturnog identiteta. No, kada je reč o kantonizaciji, o kojoj se često govori u medijima i u sadašnjem srpskom diskursu treba istaći da je ona u suprotnosti sa idejom o multietnicitetu, koju Euleks neprestano zagovara. Ovaj model je veoma opasan i treba ga pažljivo i nešto duže elaborirati. Ideja srpskih tužitelja da proces kantonizacije treba sprovesti na osnovu Projekta koncentracije većinskog etničkog stanovništva (aludira se na srpsku zajednicu) u boravištima u kojima su pre završetka rata bili u većini, reklo bi se da predstavlja dobro zamišljenu zamku Vlade Srbije i Koordinacionog centra, iza koje se krije ideja o odvajanju (ili oduzimanju jednog dela) severnog Kosova u kasnijem periodu (označenom od njih kao „mirniji“ i „povoljniji“ za Srbiju). Inače, kako bi se moglo drugačije komentarisati insistiranje da se kantonizacija Srba sprovede uglavnom u opštinama Leposavić, Zubin Potok, zatim Kosovo Polje, da bi se nastavilo šire do Gnjilana, Kamenice i Novog Brda. Ili, drugi kanton koji bi obuhvatao opštine Štrpce (kojoj bi prema tom projektu trebalo priključiti i krajeve nastanjene Gorancima), Opolje i Gora! Poslednji kanton bi obuhvatao neka sela nastanjena Srbima u predelu između Peći, Istoka i Kline. Tim kantonima, prema srpskim stručnjacima, trebalo bi kasnije priključiti zemlju srpskih manastira tapijama iz (gle čuda!) 1941. godine (!). Ovaj projekat – model sačinjen od Vladike Artemija, istoričara Batakovića (jedan moderni nacionalista) i komunističkog političara Trajkovića, predviđaju kao eksperiment u toku 15 – 20 narednih godina, da ne bi mogla da odluči o konačnom statusu Kosova sadašnja generacija političara, već neka buduća, koja, po njima, navodno ne bi više bila opterećena „sukobom koji se dogodio između Albanaca i Srba na Kosovu“.

To je rezon sadašnjeg srpskog estabilišmenta za proces povratka Srba na Kosova. Štaviše, ide se toliko daleko da se kaže kako ta ideja ili model nije u suprotnosti sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti!? Ni manje ni više od odvajanja severnog dela Kosova od njegove teritorijalne celine! Ali u čitavom tom projektu jedini dobitnici mogu biti samo pojedinci iz sadašnje srpske vlasti, koji iz interesa za napredovanje u njihovoj političkoj karijeri zloupotrebljavaju nesreću kosovskih Srba, koji će biti najveći gubitnici u toj igri. Neosporno je da se aludira na to da bi taj model mogao proći i na Kosovu, kao što je prošao u Bosni. U tom pravcu neki centri odlučivanja već su počeli da koketiraju sa nekim albanskim političarima, za koje ne verujem da bi mogli da mimoiđu širu kosovsku javnost. Ali da bi se izbegle sve te srpske zamke, koje podržavaju i neki identifikovani međunarodni krugovi, Albanci, ali pre svega nova Vlada Kosova, Parlament, a naročito političke partije treba da izrade projekte za integraciju lokalnih etničkih zajednica, kako se ne bi ostavilo prostora alibiju za enklavizaciju Kosova i za njegovo kibucijansko zabarikadiranje, kao što ima tendencija posle martovskih događaja iz 2004. i 2007. godine. To iz razloga što se na taj način stvaraju pretpostavke za poker igru i za odvajanje de jure severnog dela Kosova.

Autor je politikolog iz Trbovlja (Slovenija), rođen u Tetovu (zapadna Makedonija)