Vesiću i Momiroviću ukinut je kućni pritvor, doneti su „Mrdićevi zakoni“, ostaci slobode govora razbijaju se u krhotine, nastavlja se progon stotina građana, profesora, studenata i aktivista, diktatura se formalizuje, a mi već mesecima slušamo pitanja zašto je neka zastava bila na skupu u nekom javnom – gle čuda, trebalo bi slobodnom – prostoru.
Od redarskih službi studentskog pokreta očekuje se da budu građanska policija, a zamera im se činjenica da su – opet gle čuda – heterogen pokret, što su od početka i govorili da jesu.
Previše često se, takođe, bilo kakvo versko tumači kao velimirovićevsko klerofašističko (studenti nisu dužni da osećaju teret iste semantike na pomen duhovnog imena Rastka Nemanjića, kao što ga osećaju srednje i starije generacije, i njihov nomen nije uvek onaj naš zamišljeni omen), zatim ispada da je bilo šta desno apriorno proputinovsko (i sam pojam desnice se pogrešno koristi jer su, na primer, i liberali desni centar), te se od dve zastave zaboravi na hiljade grla koja traže ono što nas sve ujedinjuje – pravdu i demokratiju.
A zaborave se i sve one druge zastave, svetovne i sekularne – gradova, fakulteta i univerziteta, krvave šake, ili „No pasaran“ i drugih levih konotacija. Ne, studentima se samo „traži greška“, premda od toga štetu može imati samo naša sveukupna borba.
Ne primećuje se ni činjenica brzog sazrevanja ovog pokreta (od zvanično nepolitičkog do ozbiljno političkog, od faze ograđivanja do spremnosti za ispravljanje grešaka). Priča se o „kifličarenju“, zaboravljajući da je u pitanju bila važna faza mobilizacije, a da smo mesecima duboko u borbi u kojoj su stotine studenata i građana pritvarani, zastrašivani, gde su pucale kosti i prštala krv.
Ako treba da se vidi uživo, dobrodošli u Novi Sad, gde smo u redovnom vanrednom stanju, gde je mesecima padala krv po ulicama, gde su studenti pre koji dan ponovo podmetnuli pleća pod pendreke (ovo napominjem kao Novosađanin, a uz puno uvažavanje drugih borbenih sredina, kojima skidam kapu).
Dobrodošli u Novi Sad i ako želite da vidite proevropske studente i studente levičare (naravno da ih ima svuda u pokretu), a koji su se, zajedno sa kolegama desničarima, letos gušili pod naletima oklopnika da bi iz zatvora izvukli neke aktiviste; elem, proevropljane i levičare. Još su tu, ti isti ljudi, i i dalje vode ovu borbu.
Oh, bilo je grešaka, apsolutno – kako ih ne bi bilo sa tako velikim pokretom. Takođe, ima i u stranačkoj opoziciji mnogo ljudi čiju borbu cenim, naročito na lokalu. Nikada neću poreći ovu notornu istinu. Međutim, trenutna ofanziva na studentski pokret – a ona je itekako vidljiva – čini da smo se udaljili od suštine.
Zaista nisu govora vredne zamene teza da će po osnovu tri zastave ili jednog govornika sutrašnju promenu zaustaviti novi Koštunica. Naravno, uvek je moguće, ali podsećam da smo trinaest godina imali opozicioni diskurs o pošto-poto jedinstvu svih, da smo imali daleko neproduktivnije pokušaje a sa dokazanim trulim jabukama, ili velike ljubavi proevropljana i Dverjana, pa smo ih i tada, zarad višeg dobra, gurali napred svom snagom. Stoga, pozivam na manje hipokrizije i zaboravnosti.
Podsećam da nijedna ideologija ne može u ovoj borbi da pobedi sama. Kada bi mogli da pobede samo levičari evrorealistične orijentacije, prvi bih se upisao. Ali bajke su na drugom spratu.
Podsećam i da doslovno nikada nismo imali politički pokret koji za dan uspeva da skupi 400.000 potpisa (beše pre svega mesec dana), niti, posle 2000, pokret ljudi spremnih da polože ovakvu žrtvu za opštu stvar.
Stoga, koga interesuje ko sve čini studentski pokret, neka izađe na ulicu i razgovara sa tim ljudima; neka ih bolje upozna. Oni koji smatraju da će više doprineti društvenom boljitku ukoliko budu išli u posebnu kolonu, apsolutno imaju pravo da definišu svoj put i svoja stanovišta.
Takođe, ko misli da ćemo koliko sutra ući u Evropsku uniju (neće se desiti, niti je dobro bez prilagođavanja nespremne ekonomije i institucija, ali to je druga priča), neka iznosi svoje politike i ideje.
Samo, ako nismo zaboravili, prvo mora da se pobedi diktatura. Čak nam ni EU, kao jedini faktor koji je u poslednjim mesecima značio određenu podršku, ne može na poklon dati slobodu – moramo je sami izboriti.
Vesiću i Momiroviću ukinut je kućni pritvor, doneti su „Mrdićevi zakoni“, ostaci slobode govora razbijaju se u krhotine, nastavlja se progon stotina građana, profesora, studenata i aktivista, diktatura se formalizuje. A previše je ljudi stradalo, mnogo je žrtve podneto.
Treba li sinergija? – pokažimo je na ulicama.
Ili, pak, ponovo treba da stradaju samo oni koji su i inače na žrtveniku, dok se bude raspredalo o zastavama?
Autor je profesor univerziteta i poslanik Skupštini AP Vojvodine
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
