Društveno izopštavanje kao vid brige

Juče sam čuo od primarijusa Kona:

„Mi smo dobro, vidi se svetlo na kraju tunela.“

Dakle, vidi se dan kada ćemo i mi 65+ videti svetlost dana… a to „svetlo“ ćemo ugledati kao potpuno „osetljiva“ populacija.

Pet nedelja izolacije sigurno nije ojačalo naš imunitet (šetao sam u 65 kvm, sunce me nije videlo, jelo se ono što se imalo bez gunđanja, odbacio sam striktne preporuke lekara, podigao nivo tenzije na maksimum..).

Moja pitanja su:

Da li je virus smanjio virulentnost?

Da li je „imunitet krda“ dovoljan da nas zaštiti?

Šta mi sami možemo uraditi da podignemo imunitet?

Šta kaže „evidence based“ medicina o svemu ovome što smo čuli i pročitali?

Da li ima smisla davanje vakcine protiv pneumokoka (što su Nemci radili), da li piti probiotike, koji suplementi (toliko se priča o cinku) i koje antioksidanse koristiti?

Da li su nama 65+ maske i rukavice „outfit“ za ovo leto i jesen?

Jer, ko vidi svetlo na kraju tunela, taj treba da nam u isto vreme da odgovor na ova pitanja i pripremi nas za život van izolacije.

Ispašće da je veća briga za nas u izolaciji nego u zajednici.

U isto vreme nameću se pitanja koja proističu iz jasnih stavova primarijusa Kona da naš zdravstveni sistem nije efikasan do te mere da može da podnese preporuke struke za masovno testiranje, iz navedenog razloga nedostatka kadrova koji su ili napustili zemlju ili su otišli u privatan biznis.

Taj privatan biznis su stotine i stotine akreditovanih privatnih laboratorija kojima u ovoj i ovakvoj situaciji nije dozvoljeno da učestvuje kao deo zdravstvenog sistema, pa je moje novo pitanje:

– Zašto privatnim laboratorijama sa vrhunskom opremom i vrhunskim kadrom nije dozvoljeno da vrše testiranje na Covid-19, makar za one pacijente koji tu uslugu hoće da plate sami?

I na kraju, nameće mi se ono što me najviše „boli“:

– potpuna izolacija, rekao bih društveno izopštavanje kao vid brige o nama koji smo najugroženiji.

Ako smo već mesec dana dostojanstveno istrpeli tu meru, uvereni da ju je donela struka, šta je sa onim našim lekarima koji su nam u osnov svoje terapije stavili šetnju, fizičku aktivnost, druženje, sunce i čist vazduh, da bismo pre svega ojačali svoj imunitet, da li su i oni deo te struke koja nas je zaključala, ili je struka žrtvovana zarad „interesa“?

Jer, dragi moji svi, u populaciji 65+ borave još značajni biseri naše inteligencije, kulture, nauke, poljoprivrede, privrede, koji i iskustvom i snagom duha i znanjem mogu još toga da doprinesu zajednici iz koje su proteklih mesec dana izbačeni.

Šta će se desiti „sutra“, kada se njima otvore vrata i kada „sačuvani“ uđu u „imunizovano krdo“, obeleženi sa maskama i rukavicama jedinim sredstvom zaštite od oslabljene virulencije koja će boraviti u svima koji su se nesmetano kretali?

Ova moja pitanja čine mi se važnijim i životnijim od desetine pitanja koja nas besne sa svih televizija.

Makar šta i ko mislio o njima.

Autor je penzioner