Država deci ne veruje

Više od tri godine nevladine organizacije, kao što su Fond za humanitarno pravo, Incest trauma centar, Centar za ljudska prava u Vranju i Nišu, Žene u crnom i mnoge druge, činile su sve da državu uvere da treba da presudi tom incestniku za zločin seksualnog zlostavljanja maloletnika i za zloupotrebu položaja! Jurile su po Srbiji, pravile proteste, pisale upozorenja i saopštenja… A, iznad svega, podržavale traumatizovane i uplašene dečake, od kojih su se neki čak i osmelili pred sudom da govore – i Ništa! Slučaj je proglašen navodno zastarelim! A pre će biti da je zastarelo jedno takvo sudstvo i jedna takva država. I to zastarela usled bar tri hiljade godina patrijarhata – u kome je pravo i vlast odraslih muškaraca neprikosnoveno. U kome i danas institucije države i crkve slepo i po-Koštunicirano staju u odbranu „Njegove Svetosti“.

Ali podsetiću vas: ne postoji dete na ovom svetu koje je slagalo da je doživelo seksualno nasilje! Ne postoji dete na ovom svetu koje ako je reklo dirao me je tamo, ili onda mi je rekao liži lizalicu… da je to moglo da izmisli. Ako neko laže, lažu Odrasli.

Da li znate kako seksualno zlostavljanje počinje? Tu nema buke, nema uočljivih rana, nema (fizičkih) dokaza. Incestnici planiraju danima i mesecima kako da priđu detetu, u svom domu ili susedstvu, rade to onako izokola, polagano – nudeći igračke ili slatkiše, prilaze im sve bliže i bliže – diraju ih tamo gde znaju da ne smeju. Deca ne znaju da je to što im se događa akt zlodela, već su zbunjena. Koristeći njihov strah incestnici od dece prave svoje posede: tajne ljubavnice ili ljubavnike, ulaze u njihova tela bez pitanja, razaraju erotsko polje i dušu – čine ZLOČIN NAD DETINJSTVOM.

Autonomni ženski centar je od 2007. dve godine radio na podršci ženi da vrati ćerku, koju je bivši muž, otac incestnik držao u zatočeništvu usred Beograda. Sve institucije kojima smo se obraćale nekako su govorile… „da da… on nam se baš ne sviđa… i ti crteži koje tako mala devojčica crta… ima tu nečega“. Imale smo utisak da i oni veruju da je on incestnik, ali Ništa. Jer, navodno, Nije bilo dokaza. Neće ga nikad ni biti ako ga i dalje bude definisalo patrijarhalno pravosuđe, jer njima su dokazi samo u telesnim ranama, a mogu slučajevi i da zastarevaju! Nema modrica na telu! Neće ih ni biti na telu nego u duši. Dakle Ništa. Onda smo dalje pričale sa komšinicama incestnika i srele jednu prodavačicu iz susedstva koja je rekla, da, bio je jedan čudan muškarac u našoj radnji, probao je devojčici pantalonice i neobično dugo joj je držao ruku u gaćicama. Prodavačice su bile ljute, komšinice su bile ljute, mama, feministkinje, pojedine službenice i pitale se šta da radimo. Ali ovo je muški svet. Na kraju smo rešile da transformišemo bes, da mamu podržimo da otme devojčicu – koja je po sudskoj presudi pripadala njoj! – a državu tužimo Strazburškom sudu za ljudska prava da nije ništa uradila par godina da izvrši sudsku presudu i uzme dete od incestnika. Incestnik je kasnije osnovao nevladin dečiji centar da bi mogao da organizuje dečije festivale.

Ako hoćemo odgovornu državu, onda svi zakoni o seksualnoj i emotivnoj zloupotrebi dece u Srbiji moraju biti potpuno izmenjeni, jer ovako nema više od par suđenja godišnje. Kako bi i bilo kad država deci ne veruje. Nama je potrebna država u kojoj će apsolutni dokaz biti iskaz deteta, uz mišljenje angažovanog, a ne neutralnog stručnjaka. Jer, ne zaboravite, ovde radi se o našoj svakoj trećoj devojčici i našem svakom šestom dečaku!