Državni podsticaji poljoprivrede – nekad i sad

Uzbuđeni poljoprivrednik je gledaocima TV N1 prikazao, na svom primeru, kako su stanovnici toga kraja dovedeni u situaciju da od uvoznog tropskog voća – ananasa peku rakiju, jer šljiva, po kojima je taj kraj bio poznat nadaleko, nema.

Stabla su se posušila, a na onima koja nisu može da se nađe po neka, po sistemu „trči, trči, pa šljiva“. Bez vike i kuknjave domaćin ispriča da su aktuelne srpske vlasti podbacile svuda, a naročito u planiranju i podsticanju poljoprivredne proizvodnje.

Kaže on, da je i ono malo podsticaja države koji se ponekad upute domaćinima, napadnuto od raznih mešetara u nameri da primaoce politički ucene, ali i da se pri tome i ti „ovlašćeni“ manipulanti „ovajde“.

A o dugoročnom planiranju razvoja poljoprivrede i odgovarajućim podsticajima, ispriča on – nema ni govora. Sve se svodi na „dobru volju“ i „nadahnuće“ vlasti! Zato je malim poljoprivrednim gazdinstvima voda uvek do usta, a njihovi proizvodi su sve skuplji i skuplji. Dok uvoznici caruju i dižu cene „do neba“!

Da li je odnos srpskih vlasti prema poljoprivredi bio takav oduvek?

Upravo me je reportaža TV N1 o proizvodnji „srpske ananasijovače“ u šumadijskom šljivarskom kraju, podstakla da ispričam sledeću pričicu.

Pred polazak u osnovnu školu, boravio sam nekoliko dana u jednom selu na obodu sjeničke kotline, na Pešteri.

Domaćinstvo je bilo zadružnog tipa – tri brata, tri jetrve, njihovi sinovi i snaje, neudate kćeri i unučad – ukupno tridesetak duša. Bili su složni, proizvodili sve za sopstvene potrebe i za pijacu. Kupovali su samo gas za petrolejke, so, šećer, i po neku svilenu frcululu za devojke i mlade, šamije za starije žene, šajkače za muškinje, „bata opanke“ i po neku bombonu za decu.

Glave porodice nikada nisu gurale u prvi plan svoje borbe protiv raznih okupatora – smatrali su to svojim dužnostima. A ni od vlasti Kraljevine Jugoslavije, ni potonje SFRJ nisu dobijali nikakve privilegije. Posle svakog rata su se vraćali kući sa ranama i nastavljali svoje prekinute živote, uzdižući gazdinstvo do nivoa koji je bio za ugled.

I tako, dok sam se jednog dana igrao ispred njihove zajedničke kuće sa dečacima i devojčicama koji su bili „besposleni“, naiđe najstarija staramajka i zapovednički nas posavetova da bi nam pametnije bilo da odemo do šljivika i pokupimo opale šljive. Bolje vi da pojedete neku, nego da ih pojedu svinje, jazavci i ježevi – reče ona.

I danas u ustima „osećam“ taj prelepi ukus pokupljenih šljiva. Jeli smo dok smo mogli, a ostatak odneli staramajci da nakon večere ponudi ukućane.

Kasnije, u drugom razredu, u okviru predmeta „Poznavanje prirode i društva“, učiteljica nam je objašnjavala i to da neke voćke, kao npr. šljiva, ne mogu da uspevaju svuda, kao na primer na Pešteri, zbog surove i duge zime, jer se ta visija nalazi na oko 1.050 do 1.400 m nadmorske visine.

Bila mi je nelogična ta učiteljičina priča jer sam već bio u velikom šljiviku na brdu iznad sjeničke kotline i jeo slatke i mirisne plodove koji su opadali sa povijenih grana. Ali, učiteljica je učiteljica i njena se ne poriče, a i video sam da šljive na sjeničku pijacu donose domaćini, uglavnom, iz ariljskog i čačanskog kraja.

Staramajka o kojoj sam već napisao nekoliko redova, jednom svrati kod moje babe, i ja uđoh da joj poljubim ruku, jer se tada tako postupalo. Ona me blagosilja, pomilova po glavi i tutnu mi u šaku tri lokuma šećera. I dok sam se opstrzao oko nje, pade mi na pamet da je pitam kako to da kod nje obilno rađaju šljive, a učiteljica nam je predavala da šljiva na Pešteri ne uspeva.

Ona me pogleda, privuče uz svoj bok i ispriča – znaš, pameti naša, moji deveri su u vreme kralja Aleksandra oterali u Štavalj dva bika, dve krave i nekoliko brava na državni sajam stoke.

Obilazili stručnjaci izloženu stoku i pred veče, pre nego što je otpočelo „kolo za razlaz“, oglasili su da je naša stoka najbolja i da će domaćinstvo nagraditi sa 80 sadnica šljive.

Njihovu dopremu, izbor parcele i sadnju finansiraće i nadgledati kraljevi stručnjaci, i u narednih sedam godina obilaziti šljivik i davati nam upute za postupanje. Mi smo se tvrdo držali njihovih uputa, i tako se kod nas zapati prvoklasna šljiva, pa počesmo i da pravimo prepečenicu koju su svi sa zadovoljstvom pili.

I to na Pešterskom brdu gde su do tada uspevali samo trnjina, sitne kruške, divljake, trnjine, šipurak i lešnik, a svi išli u Požegu da kupuju šljivovicu!

I posle kažu da vlast ne može da upropasti ili uzdigne poljoprivredu. To rečito pokazuju aktuelni primer iz šumadijskog sela Šume i davni primer iz sjeničko-pešterskog sela.

Autor je redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.