Državno, nečije ili ničije

Ona to radi gde god može. Kada građanin kupuje hleb, kad se vozi autobusom, kad kupuje novine, kad ode kod lekara, kad telefonira i tako redom sve do momenta kada prima platu, kad nešto proda, zaradi, pokloni, nasledi. Tako je svuda: gde god je država tu su porezi, akcize, prirezi, takse, doprinosi, participacije i bog zna kako se sve naziva uzimanje novca od građana.

U jednom delu života živeh severozapadnije odavde. Za tih 12 godina imadoh prilike da vidim i saznam kako to rade drugi. Država naplaćuje što joj pripada, a što je zakon utvrdio. A zakon se donosi nakon ozbiljnih razmatranja u horizontalnoj i vertikalnoj ravni, u vladinim i nevladinim institucijama. Prikupljeni novac države nazivaju novcem poreskih obveznika. Njima se podnose računi. Država nikad ne otima od građana. Ne može se desiti ni da moli građane da joj daju kao dobrovoljci ono što im ne može ni uzeti ni oteti.

U našoj državi, nasuprot: država ne podnosi račune onima kojima je uzela novac. Ona ga naziva svojim. Podmirivanje svojih obaveza naziva dobrotom vlasti, otima građanima stečene vrednosti u kapitalu i imovini i moli ih da joj daju na poklon ono što je njena dužnost da im obezbeđuje. Država ne objavljuje izveštaje o svome poslovanju i ne formira službu državne revizije!

Državni ministar kaže: „U Zastavu je vlada uložila svojih 500 miliona evra!“ Procesom koji je nazvala privatizacijom, država je eksproprisala društvenu imovinu. Sebi je dala status titulara, iako za to nije imala nikavog pravnog osnova. Naime, uopšte nije bilo teško tačno i precizno utvrditi, za svaku ciglu ugrađenu u društvenu imovinu, ko je stvorio novac da se ona plati, zamalteriše, ugradi i podigne objekt koji država uzme, otme, nađe kupca, naplati a novac i strpa u nekontrolisane tokove.

Neću navoditi primere, bezbroj ih je. Ko se ne slaže s tim konstatacijama, neka izuči sistem raspodele i proširene reprodukcije koji je vladao u ovoj zemlji od 1950. do kraja 1990. To je period od 40 godina, u kojem je stvoreno 75 odsto onoga što je država eksproprisala i prodala, bolje reći proneverila. Samo ću pomenuti jedan oglas iz novina nedavno objavljen. Radi se o prodaji ogromne zgrade preduzeća „Interexport“. Ta zgrada je građena, koliko se sećam, negde između 1972. i 1977. Za tu zgradu država nije dala ni jedan jedini dinar. Novac je obezbeđen iz dohotka za raspodelu, čiji su titulari bili jedino i isključivo zaposleni u kompaniji. Zbog izgradnje, oni koji su radili u Inex-sistemu nisu primili nekoliko viškova. A radilo je mnogo ljudi. Zgrada ima svoje vlasnike, država je ne može otimati. Samo uz saglasnost i ovlašćenje vlasnika, država je može, u njihovo ime, prodati, naplatiti proviziju za učinjeni trud, a novac iz ostvarene cene podeliti onima koji su izdvajali svoj novac da bi ona nastala.

I ono poslednje: što ne može da otme, ova država moli građane da daju za džabe. Naziva to ljudskom solidarnošću, humanizmom, međuljudskim razumevanjem i bog zna kakvim izrazima kako bi privolela ljude na razumevanje da joj daju krv. Država mora da obezbedi funkcionisanje zdravstvene zaštite. U kompleks obaveza u tom smislu spada i obezbeđenje krvi za transfuzije i operacije. Isto kao što je obaveza države da obezbedi sve druge potrebe, opremu, instrumenate, lekove, tako je i ljudska krv deo obaveza države. U državama koje odgovorno izvršavaju svoje obaveze prema građanima, u zdravstvenom budžetu predviđa se novac za plaćanje pribavljanja krvi. U tim sredinama nema vapaja za krvlju, jer su dobrovoljni davaoci otišli na godišnje odmore. No, u takvim državama poreski obveznici ne finansiraju preduzeća koja uspinjačama prevoze skijaše na terene za uživanje u zimskim hobijima i čarima, kojih u ovoj državi u odnosu na poreske platiše nema više od jednog promila. Tamo se vlada – vlada i ministri razumeju u posao upravljanja državom i resorima izvršenja obaveza države prema građanima koji ih plaćaju.