Dve struje u Vladi Srbije

S druge strane nije bilo reciprociteta i roba sa srpskim poreklom slobodno je plasirana na tržište Kosova. Tokom poslednje dve godine stizala su upozorenja, a poslednje, početkom juna 2011, da vlasti Kosova imaju nameru da uvedu carinu od 10 odsto na robu poreklom iz BiH i Srbije ako se ne omogući slobodno kretanje robe sa kosovskim poreklom od strane te dve države. Pošto zvaničnog odgovora nije bilo, 20. jula 2011. Vlada Kosova donosi odluku kojom se na robu iz BIH uvodi carina od 10 odsto, a u potpunosti se zabranjuje uvoz proizvoda iz Srbije, čime je uvedena neka vrsta reciprociteta prema srpskoj i bosanskoj robi. Nakon toga, kosovska vlada uviđa da dva carinska prelaza ne kontroliše, Jarinje i Brnjak, tj. da se tamo ne sprovode odluke o blokadi srpske robe, te upućuje posebne jedinice policije radi uspostavljanja blokade, dolazi do sukoba sa poznatim posledicama i angažovanja KFOR-a na smirivanju situacije. Nameće se pitanje da li je ova kriza mogla biti izbegnuta i kako se može rešiti ovaj problem koji preti da izazove dramatične posledice?

Sloboda kretanja robe sa kosovskim, odnosno srpskim poreklom, može se uporediti sa razmenom proizvoda između Zapadne i Istočne Nemačke ili, u izvesnom smislu, sa slobodom kretanja ljudi između Makedonije i Grčke. Zapadna Nemačka tokom čitavog perioda podele nije nikada priznala Istočnu Nemačku kao posebnu državu, ipak to nije bila prepreka za slobodno kretanje robe između dve carinske teritorije i razmena između dve Nemačke dostizala je milijarde dolara. Grčka, kao što je poznato, ne priznaje državu Makedoniju pod njenim ustavnim nazivom, pa samim tim ni službeni dokument, kao što je pasoš, nije prihvatljiv za nadležne grčke organe. Međutim, svake godine na desetine hiljada Makedonaca putuje na more u Grčku, odnosno postoji sloboda kretanja za makedonske državljane na teritoriji Grčke. Modeli koje su primenjivale ili primenjuju ove zemlje, kojima je zadovoljen princip nepriznavanja druge države, a istovremeno je omogućen slobodan protok ljudi i robe, mogu sigurno biti primer kako bi se moglo obezbediti slobodno kretanje robe između carinske teritorije pod kontrolom Srbije i pod kontrolom Kosova, a da ista budu u skladu sa Ustavom RS. Neki od tih modela pomenuti su u javnosti i zasnovani su na nemačkom iskustvu, tzv. sistem dva pečata koji može imati više podvarijanti, ili na grčkom iskustvu, odnosno rešenju po kojem bi se robi dodao posebni carinski dokument uvozne/tranzitne carinske teritorije uz originalnu carinsku ispravu.

Ova rešenja su odavno poznata i srpskoj i kosovskoj strani, ali ipak nije došlo do dogovora, uprkos tome što bi EU sigurno podržala neko rešenje zasnovano na sličnim primerima u evropskoj praksi. Na svakom od sastanaka CEFTA organa, Zajedničkog komiteta i potkomiteta za carinska pitanja, blokada kosovske robe od strane Srbije je postavljano kao problem koji se mora rešiti još od kraja 2008. godine. Ministarstvo ekonomije RS, kao nadležno za sprovođenje Sporazuma CEFTA 2006, je zajedno sa ministarstvom finansija još 2009 apostrofiralo ovaj problem blokade slobode i razrađivalo rešenja koja su bila zasnovana na evropskim iskustvima. Međutim, ta rešenja nikada nisu formalno usvajana od strane Vlade Republike Srbije, niti su bila zvaničan stav Srbije i predlog prema EU i kosovskim vlastima. Šta više, izgleda da je u Vladi Republike Srbije preovlađivao stav da bi prihvatanje takvih rešenja bilo „indirektno priznanje nezavisnosti Kosova“, kao da je takvim rešenjem Zapadna Nemačka ikada priznala Istočnu Nemačku. Prema nekim nezvaničnim informacijama iz međunarodnih krugova, nekoliko dana pre otkazivanja poslednje runde pregovora između Prištine i Beograda, sa srpske strane stigao je signal da je moguće rešenje sa dva pečata, ili nešto slično tome. Međutim, uoči samog sastanka dolazi do otkazivanja istog i povlačenja predloga jer je, navodno, neko protumačilo da je sistem dva pečata, ili nešto slično tome, suprotan propisima RS.

Imajući u vidu da Vlada RS dve godine nije preduzela ništa da bi se ovaj problem rešio, a da su nadležna Ministarstva bila svesna problema i pripremala nekakva rešenja, neminovan je zaključak da su postojale, i da verovatno i dalje postoje, dve struje u okviru Vlade RS: jedna, praktična, koja je za neko rešenje jer ima u vidu i ekonomski interes Srbije, izvoz od preko 350 mln USD godišnje, i druga, nacionalistička, kojia ni po koju cenu ne želi nikakav dogovor sa vlastima na Kosovu, pa makar i u korist sopstvene štete. Ako se ima u vidu da predložena rešenja ne impliciraju nikakvo direktno ili indirektno priznanje nezavisnosti Kosova, da su takva rešenja zasnovana na identičnim ili sličnim evropskim iskustvima, potpuno je jasna iracionalnost nacionalističke struje u Vladi RS, koja sledi logiku što gore to bolje. Upravo je ova nacionalistička struja najzaslužnija što problem nije rešen ranije i što je uopšte došlo do ove nove erupcije nasilja. Verovatna kalkulacija nacionalista bila je zasnovana na ubeđenju da kosovske vlasti ne mogu sprovesti embargo na robu iz Srbije upravo zato što kosovska carina ne kontroliše Jarinje i Brnjak i bili su sigurni da će taj „Tačijev embargo“ biti ćorak koji će samo još jednom potvrditi da je tzv. kosovska država samo fikcija koja nema kontrolu nad čitavom teritorijom Kosova.

Međutim, stvari se nisu odvijale kako su priželjkivali nacionalisti, kao i uvek u novijoj srpskoj istoriji, i kao rezultat takve politike danas srpska roba ne može na Kosovo niti će moći u dogledno vreme, a tržišnu poziciju zauzima konkurencija iz regiona koja ne želi da ispusti poklon od nekoliko stotina miliona dolara. Što je još gore, trgovinski problem doveo je do ljudskih žrtava, eskalacije nasilja i dodatnog pogoršanja odnosa između Srba i Albanaca na Kosovu. Srpski nacionalisti su uspeli da još jednom potvrde svu štetnost svoje ideologije po interese Srbije i srpskog naroda. Za koaliciju koju čini Vladu RS, je posebno poražavajuće da je od gotovog napravila veresiju kako po pitanju EU integracija tako i po pitanju podrške koju uživa u biračkom telu. EU očekuje neko rešenje koje će omogućiti slobodu kretanja robe na prostoru CEFTA i opravdano insistira na tome. Paradoksalno je da smo i sami bili svesni problema i imali rešenja prihvatljiva kako sa stanovišta Ustava RS, tako i sa stanovišta potrebe zaštite interesa srpske privrede, a došli smo u situaciju da opet budemo gubitnici i taoci stupidne nacionalističke politike. Neophodno je hitno delovati na bilateralnom planu, i to u okviru dijaloga između Beograda i Prištine, i uz podršku EU, izdejstvovati kompromisno rešenje, kao što je npr. sistem dva pečata, radi što brže deblokade kretanja robe na prostoru CEFTA, smirivanja strasti i izbijanja opasnog oružja iz ruku srpskih i albanskih nacionalista. S druge strane, šteta koju će srpski privrednici pretrpeti i radnici koji će ostati zbog posla usled sumanute nacionalističke politike u delu Vlade RS i izgubljenog tržišta i zarade, mora na neki način biti nadoknađena pa makar i samo moralnom satisfakcijom, odnosno političkom odgovornošću onih ličnosti u Vladi RS koje su zbog svojih nacionalističkih stavova nanele štetu srpskim nacionalnim interesima.

Autor je šef pregovaračkog tima Republike Srbije za pristupanje Sporazumu CEFTA 2006