Džabe smo krečili, Fićo

Elem, polemika o knjizi Tatjane Rosić: Mit o savršenoj biografiji, zapravo o intervjuu „U srpskoj književnosti živi Kišova mačo-fantazija“, koji je objavio Danas 9-10. aprila 2011. u ovoj sparini ne jenjava. Da rezimiramo. Prvi napad iz pera veterinara Saše Stojanovića i još nekolicine junoša istog kalibra prošao je neslavno. Da su inspiratori tih lakrdijašenja bili malo upućeniji u živu feminističku kritiku i teorijsku produkciju ne bi dotične pripuštali. Onda su počeli da se oglašavaju kritičari koji znaju svoj posao, ali ipak ne znaju ništa o feminističkoj teoriji i kritici. Saša Ilić, onako usput, a Vladimir Arsenić po zadatku, sa seminarskim radom, fusnotama i vidnom mukom. Zna šta mora, a opet ne bi da se bruka. Tako je uvek kad se piše po nalogu. Žao mi mladog Arsenića. Vreme mu je da zamahne krilima i progovori što misli. Vidi Arsenić da je patrijarhat nasilan prema ženama, doduše sa one druge strane ogledala tragajući za olakotnim okolnostima. Veli: „Lako je muškarca optužiti za antifeminizam i protežiranje pisaca, muškaraca, naravno, jer se potom svaka odbrana može činiti kao nov napad na feminizam. Drugim rečima feminizam nije moguće napasti iz pozicije maskuliniteta, a da ne ispadnete nasilnik.“ Kad već sagledava nasilnički karakter maskuline pozicije, zašto ne pokuša polazeći od sebe samog da tu nasilničku poziciju menja, da razume bar argumente druge strane. A, ne, Arsenić nastavlja sa kuknjavom što nema feministkinja spremnih da se obračunaju sa Tatjanom Rosić (“ …samo feministkinja može da ospori njen (T. R.) napad na pisca, a čini se da nema feministkinje koja bi to učinila“). Kako se lako i brzo poseže za metodama pohranjenim u trezoru Ždanova. Arseniću žao što nema naših u njihovim redovima. Baš jadno.

Pošto je neuputno napadati feministkinje, Arsenić and co. se dosetili pa dodali rečcu pseudo („Danilo Kiš u ključu pseudofeminističke razgradnje“). Ovo 'pseudo' bi valjda trebalo da Tatjani Rosić izmakne oslonac. Ona nije feministkinja nego pseudo-feministkinja. Po kom to kriteriju? Ko je feministkinja, a ko pseudofeministkinja? Opet argumenti iz istog, Ždanovljevog šinjela. Ako ste spremni da bar nešto naučite, onda naučite da ima mnogo feminizama i mnogo feministkinja. Feministkinje bi vam rekle: koliko feministkinja toliko feminizama. Feministkinjama i feminizmu nisu potrebne uniforme ni ini znaci raspoznavanja.

O budalaštini sa mudima ne vredi govoriti. Čuvajte ta muda za sebe, možda će vam zatrebati.

Ne znam odakle jedna tako opskurna ličnost poput Ota Vajningera postade ključ za razumevanje Kiša i njegovog jevrejskog porekla. Valjda treba da usledi afirmacija Vajningerovog razumevanja prirode žene. Vidite dokle se stiže sa narudžbama.

Što se tiče naručioca, bilo bi poštenije da se sam oglasio. U hladovini „Galerije“, pod pokroviteljstvom Jove Kape poznatog po afirmaciji slogana „OZNA sve dozna“ i „UDBA uvek budna“, čoveka koji javno omalovažava svoju ženu i porodicu i hvališe se švaleracijama o državnom trošku itd. sve je moguće. Džabe smo krečili, Fićo.

Jedan prilog polemici se po otvorenosti, dubini razumevanja problema o kome se Tatjana Rosić usudila da progovori razlikuje. Prilog Jelice Zupanc je poziv da se pogledamo, da samerimo vlastita htenja i rezultate vlastitih delanja, da kažemo sebi zašto smo toliko slični onima koje smo bunom makli.