Foto: AP Photo / Darko VojinovicEnergetika je tema o kojoj se u Srbiji govori mnogo, a razume malo. Verovatno zbog toga što smo sve vreme zaneseni gradnjom novih „velikih kapaciteta“ za „čistu“ proizvodnju električne energije, ili zato što se prepiremo i otimamo oko toga ko će upravljati energetskim sektorom i biti nadležan za „brigu“ o novcu koji cirkuliše kroz ovu granu privrede, dok nam suština stalno izmiče.
A ključno je da se razume da Srbija ne može postati energetski bezbedna, ni ekološki zdrava, dok većina građana, a posebno nadležne institucije, ne spoznaju da proizvodnja i štednja energije nisu u suprotnosti, već da su to dva podjednako važna poduhvata istog tranzicionog programa za dekarbonizaciju domaće energetike. Jer institucije i građani previđaju da energetska efikasnost, pri proizvodnji i potrošnji energije, predstavlja „neprimetan“ ali dokazano najjači i najjeftiniji „dekarbonizacioni alat“ koji nam je stalno na dohvatu ruke, ali se retko i nekonzistentno koristi.
Možda zbog toga što rad u ovoj oblasti energetike nije „televizično-promotivan“, pa državni velikodostojnici nemaju „nagon“ da se slikaju pored izolovanih fasada i tavanica, zamenjenih vrata i prozora, itd, jer im to, da se malo nasmejemo, ne doprinosi rastu politikantskog rejtinga kao, recimo, presecanje vrpci povodom „puštanja u rad“ renoviranih javnih toaleta i sl, što po njihovom mišljenju predstavlja „javni dokaz da brinu o potrebama svih građana“.
Iako se baš u doslednom i kvalitenom sprovođenju programa energetske efikasnosti u svim oblastima privrede i društva „kriju“ čisti vazduh, najbrža ušteda energije i najniže investicije u energetskom sektoru. Jer svaka zgrada koja manje troši, svaka kuća koja prestane da gori lignit, mokra drva ili ugalj, svako unapređene loše organizovanog saobraćaja i tehnološkog procesa u industriji, svako politokratsko trošenje energije građana, svaka zloupotreba vere, te krađa i otimačina javnog novca (jer i vera i novac imaju određene energetske atribute) jeste direktan ili posredan doprinos povećanju energetske bezbednosti i svakovrsnim zagađenjima koja guše Srbiju.
Dok zemlje EU već nekoliko decenija sprovode sjajno osmišljene i čvrsto postavljene programe energetske efikasnosti uz pomoć kojih su smanjile potrošnju energije i za više od 30%, a povećavaju investicije u tzv. zelene tehnologije, dotle su srpske nadležne institucije gurale u zapećak ulaganja u energetsku efikasnost, a sada odlučile da se posvete ubrzanoj izgradnji „atomskih“ i elektrana na obnovljive izvore energije. O tome svedoče i podaci na računima koje potrošači električne struje dobijaju svakog meseca. Na njima piše da su oni dužni da plate 0,801 dinar po svakom utrošenom kilovat-satu električne energije kao podsticaj za tzv. povlašćene proizvođače električne energije (čitaj električne struje iz obnovljivih izvora energije – OIE), i još 0,015 dinara po svakom utrošenom kilovat-satu za unapređenje energetske efikasnosti.
Proizvodnja električne struje korišćenjem energije vetra, sunca, biomase, hidroenergije i energije toplih podzemnih voda sada zvuči moderno, zdravo i politički privlačno. I istina je da nam OIE zaista trebaju. Bez njih bi Srbija ostala vezana za ugalj i za uvoz struje, te za cene koje diktiraju drugi i za tržišta koja se menjaju iz sata u sat.
OIE su, dakle, zajedno sa podizanjem energetske efikasnosti, put ka energetskoj nezavisnosti Srbije. Ono što zabrinjava jeste da država godinama podsticajima znatno izdašnije nagrađuje proizvodnju električne struje iz OIE, dok je nagrađivanje smanjenja potrošnje ostalo u zapećku.
Zbog toga smo došli u paradoksalnu situaciju da građanin koji želi solarne panele dobija jasnu stimulaciju, dok onaj koji hoće da smanji potrošnju, što je racionalniji i ekološki važniji potez, mora da čeka konkurs, prilaže brdo dokumenata, a često i sam finansira većinu troškova. Iako istraživanja stručnjaka govore da bi Srbija kvalitetnom sanacijom zgrada, industrijskih pogona i unapređenjem proizvodnih tehnologija mogla da smanji potrošnju energije i do 35%, kao i da bi to bio i najbrži put ka smanjenju zagađenja. A postoje i podaci koji svedoče da se ulaganja u energetsku efikasnost najbrže vraćaju investitorima – period povraćaja je u proseku, od tri do sedam godina, i kraći je od vremena u kome bilo koja nova elektrana može da započne komercijalni rad. Zato stručnjaci s pravom ističu da je „najčistija energija ona koja se ne potroši“.
Pravilna energetska tranzicija otvoriće i mogućnost da Srbija pređe iz statusa pasivnog kupca tehnologija u zemlju koja aktivno razvija, proizvodi i izvozi rešenja za energetiku. Već sada domaće firme proizvode delove za solarne sisteme, invertore, opremu za električne mreže, sisteme upravljanja i softverska rešenja za energetsku analitiku itd.
Investicije u energetsku efikasnost i OIE će podstaći rast domaće industrije, kroz rast potreba za građevinskim, elektrotehničkim i mašinskim inženjerima; razvoj pametnih brojila, senzora i softverskih platformi, te kroz razvoj baterijskih i hibridnih sistema; osmišljavanje novih građevinskih materijala i postupaka, a posebno kroz povećanje dinamike međuniverzitetske i istraživačke saradnje unutar zemlje i sa inopartnerima.
Autor je redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
