Da li bi svet mogao biti na početku novog perioda preuređenja, sličnog onom od pre gotovo dvadeset godina? Devedesetih godina prošlog veka propast sovjetske imperije i brutalni raspad Jugoslavije doveo je do spektakularnog povećanja broja nezavisnih država. Da bi mogao da prati Olimpijske igre i Svetski kup, svet je morao da nauči da prepoznaje nove zastave i nacionalne himne.
Sada se možda približava novi talas fragmentacije identiteta, koji zahvata Afriku i možda Evropu. Referendum o nezavisnosti zakazan je u južnom Sudanu za januar. Ukoliko bude bio održan, gotovo da nema sumnje da će rezultirati osnivanjem nove države na afričkom kontinentu, prve od raspada Etiopije 1993. I Somalija, Obala Slonovače i čak Nigerija možda će izroditi nove države.
Afričke granice decenijama se osporavaju kao veštačke i kao kapriciozan rad neukih i ciničnih kolonijalnih službenika, što je doprinelo dugom nizu plemenskih rivalstava, ako ne i etničkim čišćenjima. Međutim, niko, naročito panafričke organizacije, ne žele da se redefinišu granice. Što je ravnoteža krhkija i nestabilnija, veći je imperativ da se održi status kvo.
Dakle, da li je na pomolu otvaranje nove Pandorine kutija u Africi, oslobađanje demona koji bi trebalo da ostanu u boci? Ili je reč o tome da je sam veštački status kvo prouzrokovao eksploziju organizovanog nasilja sa sudbonosnom tačnošću?
Zbog brutalnog ponašanja sudanskog režima u Kartumu odlazak ove države u podelu je i neizbežan i legitiman. Glavno pitanje koje se sada postavlja jeste da li će se podela smatrati modelom i presedanom u nekim drugim delovima Afrike.
U Obali Slonovače, na primer, bivši predsednik Lorent Gbagbo inspiraciju nalazi u autokratskom predsedniku Zimbabvea Robertu Mugabeu koji se drži vlasti nakon nedvosmislenog poraza na poslednjim predsedničkim izborima. Kao rezultat, podela države po delimično etničkim i verskim osnovama duž linije sever-jug nije više nezamisliva; naprotiv, za to postoji sve veća verovatnoća.
Ovaj trend prema fragmentaciji identiteta nije samo afrički fenomen. U Evropi, on utiče na Belgiju, zemlju za koju se stiče utisak da se pomirila s tim da živi sa apsolutnom političkom paralizom kao cenom opstanka. Međutim, entropija u Belgiji prenela je impulse na Španiju, u Kataloniju, gde je na poslednjim izborima za regionalni parlament održanim u novembru poražena alijansa levog krila koja je bila dominantna sedam godina u korist suverenističke koalicije.
Ekonomska kriza pogađa sve delove Španije. Međutim, u duhu pristalica Severne lige u Italiji, značajan broj Katalonaca počinje da suprotstavlja svoj navodno ozbiljan, vredan karakter i relativan uspeh „lenjosti Španaca“. Zašto treba da rade za „njih“? I naravno, sve više Nemaca govori o ostatku Evrope na način na koji Katalonci govore o Špancima.
Evropa, naravno, nije Afrika gde su nasilje i očaj motori pokretači fragmentacije. Ako u Evropi današnjice ima nasilja, ono je izazvano samo ekonomskim problemima. Međutim, kako ekonomska kriza bude istrajavala, i možda se čak produbljivala, možda ćemo biti svedoci daljih eksplozija populizma i nacionalizma koje mogu da pređu u novi talas fragmentacije.
Već je teško održati Evropu sa 27 država članica. Evropskoj uniji, koja je usred duboke krize identiteta, nisu potrebne nove države, već nove ideje i nova naracija – kvalitativna, a ne kvantitativna promena. Neko može, naravno, da sanja, kao što su to pojedini nekada činili, o „Evropi regiona“ zasnovanoj na modelu grad-država renesansne Italije.
Čuvene su reči američkog sociologa Danijela Bela da je država pre velika za male probleme, a premala za velike. Međutim, u globalnom dobu, „nacija“ postaje moćnija forma zaštite identiteta, kao što „država“, nakon krize zapadnog finansijskog kapitalizma, ovih dana postaje jača od „tržišta“ koje je destabilizovano svojim preterivanjima.
Istovremeno, traganje za identitetom koje navodi neke države da se dele forsira druge da usvoje neoimperijalne vizije. Svaka od njih odražava istu logiku. Tako na primer, imperijalna priroda identiteta duboko je ukorenjena u Rusiji. A Turska, podstaknuta vakuumom moći, koji postoji svuda oko nje, kao i upornim protivljenjem država članica EU da je prime u svoj „hrišćanski klub“ počinje da razmišlja na neootomanski način. Imperijalne tradicije nikada potpuno ne izblede.
Možda će ljudi jednog dana gledati na prvu deceniju dvadeset prvog veka kao na logičan nastavak poslednje decenije dvadesetog veka. Ukoliko to bude slučaj, naša era će biti vredna pažljivog proučavanja, trenutak kada je svet bio usred teškog i neizvesnog procesa preuređenja.
Autor je napisao knjigu Geopolitika emocija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
