Fenomenalno!

Slušajući stalno o „reakcionarnim elementima“, siroti kolhoznik skontao je da je „elemenat“ sam po sebi „neprijatelj naroda“. Kada god pročitam kod nas termin „fenomen“, setim se onog Šolohovljevog junaka. Fenomen izvorno znači „pojava“, pa sam po sebi nema gotovo nikakvu informacionu vrednost. U kolokvijalnoj upotrebi koristi se za „retka pojava“, još specifičnije „izuzetno uspešna osoba“. Isto tako kod mlađe populacije, to je poštapalica u obliku „fenomenalno“, tj „retko dobro“. U principu ne mora imati konotaciju vrednosnog suda (Hitler je, u tom kontekstu „fenomen“, takođe).

Ovo sve ne mora da znači više od jezičkog „cepidlačenja“, da nije indikacija siromaštva našeg kolokvijalnog, pa i žurnalističkog jezika.

Ćaskanje naše adolescentne populacije uglavnom se sastoji od serija superlativa, „super“, „fantastično“, „fenomenalno“, itd, sa ponekom reči između. A kada se kamera „okomi“ na prolaznike, mlađe ili starije, njihova moć izražavanja nikako se ne bi mogla svrstati pod „super“, naprotiv.

Jezik naših političara nije mnogo bolji. Kada će neko da im objasni da neki pridevi nemaju stepene poređenja. Koliko puta čujemo da je „najbitnije“, „vrlo bitno“ i sl. Pridev bitan je kao „ključan“, „apsolutan“ i sl. Ne može biti „vrlo apsolutno“. Mi shvatamo da političari (moraju da) mnogo govore i da im je rečnik „istrošen“, ali ovakve besmislice počinju da paraju uši, ali što je po njih još pogubnije, ukazuju na nisku govorničku kulturu.

Neke jezičke greške dobile su i „pravo građanstva“ kod nas u poslednje vreme. Zamislimo da prolazimo pored fijakera parkiranog u hladu i pitamo kočijaša kako je, a on odgovara „Eto, odmaram“. Pre tridesetak godina svako bi pomislio da čovek odmara konja, ali danas bi pre shvatili da odmara sebe, odnosno „da se odmara“. Da je u pitanju teretna zaprega, mogao bi da odmara noge, ali ako odmara sebe, „on se odmara“. Titlovanje filmova je posebna priča. Setimo se „kultnog“ Godarovog filma „Quatre cent coups“, što u francuskom kolokvijalnom žargonu znači „nestašluk“, dok je kod nas bukvalni prevod „400 udaraca“ primer „kultne greške“. Ako se prevodiocu može oprostiti (taj sigurno nije živeo u Francuskoj), onome ko je filmu „Kolt“ ostavio originalni naslov, ne može.

Kolt je „kultno“ ime za najpoznatiji vestern revolver, koji je dobio ime po konstruktoru, ali ovaj je sa svoje strane imenovan po „ždrepcu“, a ždrebe upravo igra glavnu ulogu u pomenutom filmu, jednom od najantiratnijih filmskih ostvarenja uopšte.

O skandaloznom „shit“, koji naši prevodioci sa zadovoljstvom prevode bukvalno već je dosta pisano. Nije u pitanju pristojnost, već prosto neadekvatnost. U jednoj filmskoj sceni čovek zakucava ekser i udara čekićem po prstu, pa drekne „shit“. Svako bi to preveo sa „dođavola“, „prokletstvo“ i sl, ali bukvalni prevod je prosto besmislen. Slično je i sa francuskim „merd“, engleskim „bloody“ itd. Kada smo već kod bukvalnih prevoda, pomenimo i česte iskaze tipa „Gepard može da razvije brzinu do 112 km na čas“. Tačno dotle! O čemu se radi? U originalu stoji neka okrugla brojka u miljama ili slično, a pedantni prevodilac je uzeo digitron i preračunao. Ili domorodac kaže putniku namerniku da do nekog tamo brda ima otprilike 32 km, tj. (u originalu) 20 milja. Fenomenalno!

Milan Ovsistanin, Zemun