Što se više bliži rok odluke parlamenta Srbije u Beogradu o restituciji i obeštećenju jugoslovenskih građana za imovinu oduzetu posle Drugog svetskog rata, utoliko novine više pišu da „od restitucije strahuje pola Vojvodine“, da su „potomci kolonista zabrinuti da li će restitucijom biti vraćena imovina folksdojčerima“, „da su se Tito i Brant sporazumeli o obeštećenju podunavskih Švaba 1973. godine na Brionima“ itd.
Folksdojčeri, bolje rečeno podunavske Švabe, koji su podneli molbu za restituciju, ne traže imovinu od kolonista. Oni traže od Srbije obeštećenje za svoju oduzetu imovinu, kao što to traže i Srbi, Mađari, Hrvati itd. Molbu za restituciju je, iz različitih razloga, podneo samo mali deo podunavskih Švaba. Oni koji su podneli molbu neće da se kolonistima nanese nepravda, jer se jedna nepravda ne može ispravljati drugom. Kolonisti su legalno, sa malo izuzetaka, stekli svoje vlasništvo nad imanjem ranijih građana Jugoslavije nemačke narodnosti. Zato strah od restitucije kod kolonista u Vojvodini u vezi sa Folksdojčerima nema osnova. Trebalo bi da strahuju od tajkuna koji preko tamnih kanala kupuju zemljište da bi njime špekulisali. I oni se boje restitucije, jer će im posle tog procesa ostati manje zemljišta za mućke. Od tog špekulisanja srpski narod sigurno nema nikakve koristi. Obeštećenje podunavskih Švaba bi stvorilo nove šanse za Srbiju u privredi, zemljoradnji, na međunarodnom tržištu i u bržem pristupu Evropi.
U Nemačkoj živi oko 450.000 Srba, a po statistici Centralnog saveta Srba u Nemačkoj čak oko 600.000 Srba. To su stanovnici Nemačke pod kojima se podrazumevaju etnički Srbi. Oni pritom mogu da budu državljani Srbije, Nemačke ili neke druge države bivše Jugoslavije. Po broju ima otprilike toliko Srba, koliko je pre rata živelo Nemaca u Kraljevini Jugoslaviji. Najveći broj Srba koji živi u Nemačkoj došli su 1960-ih, 1970-ih i 1990-ih godina, za vreme sukoba pri raspadu Jugoslavije. Srbi imaju ista prava kao i Nemci, osim prava glasanja, ako nisu nemački državljani. Znači, oni mogu da kupe zemljište, stvore imovinu, osnuju svoje firme itd. Takva „normalnost“ za nemačke građane u Srbiji ne postoji.
Mi znamo da je tema obeštećenja Folksdojčera služila nekim strankama u Srbiji, pogotovo pred izbore, kao sredstvo propagande. Za nas je važno da li će srpska vlada iskreno sprovesti obeštećenje ili će tražiti neke otrcane izgovore da bi to obeštećenje izbegla.
U novinama piše i u javnosti se još uvek širi vest: „Sa Nemačkom je bivša Jugoslavija svojevremeno potpisala ugovor poznat kao „ugovor Tito-Brant“, i veliki broj proteranih Folksdojčera je njime već obeštećen. Naša država, ipak, još ne zna koji je to broj, a koliko njih još čeka kompenzaciju.“
Takav ugovor, uprkos istraživanju i srpskih i nemačkih istoričara u arhivima u Berlinu i u Srbiji, niko nije video, jer ne postoji. U Dnevniku od 4. novembra 2005. srpski istoričar Zoran Janjetović tvrdi da Tito i Brant nisu raspravljali o folksdojčerskoj imovini: „Nije bilo tajnog prebijanja potraživanja između Tita i Branta, po kome se Jugoslavija odrekla odštete, a Nemačka prava na folksdojčersku imovinu. Na osnovu otvorene arhive, a otvorile su je i nemačka i naša strana, više je nego jasno da nije bilo nikakvog posebnog memoranduma po kojem je navodno ovo pitanje „prebijeno“ i na njega stavljena tačka. Da li je bilo nekog usmenog dogovora između Tita i Branta, možemo samo nagađati. Jedino što je izvesno jeste da pisani dokument o „prebijanju“ duga ne postoji.“
Naš zemljak, istoričar Franz Hutterer je po nalogu Saveza podunavskih Švaba Nemačke istraživao sve jugoslovenske i nemačke novinske vesti iz 1973. i 1974. godine i o tome napisao izveštaj u kome je potvrdio da nije našao nikakav „tajni ugovor“. „Brionska formula“, tako nazvana po ostrvu na Jadranu, na kome su se 18. i 19. aprila 1973. sreli predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito i zapadnonemački kancelar Vili Brant – predvidela je rešenje „još otvorenih pitanja iz prošlosti“ putem „dugoročne saradnje na ekonomskim i drugim oblastima“.
Časopis Spiegel 26/1974. piše: „U aprilu 1973. godine putuje kancelar kod Tita i dobro se oseća: Preplavljeni uspomenama iz zajedničkog otpora protiv fašizma pevaju zajedno pesme radničkog pokreta. Ali kada je jugoslovenski premijer Bijedić suočio Branta sa željama reparacije u visini od dve milijardi dolara došlo je do sudara.“
Kominikeom o susretu na Brionima izdatim od kancelarije za medije i informacije Savezne republike Nemačke pod brojem 46 od 25.04.1973, koji se može pročitati u Evropskom arhivu u izdanju 10/1973. obrađene su sve teme i razgovori sa tog susreta. Ukoliko se to odnosi na podunavske Švabe, može se opisati u jednom odlomku: „Obe strane su saglasne da na osnovu stanja međusobnih odnosa i poverenja, do kojeg je došlo razvijenom i plodnom saradnjom između njih, da će se i otvorena pitanja iz prošlosti rešiti na način koji odgovara interesima i jedne i druge države. Oni su se složili da se to postigne dugoročnom saradnjom u ekonomskim i drugim oblastima“.
U protokolima koji su za vreme pregovora na Brionima napravljeni, nije se ništa našlo o nekom „tajnom ugovoru“ između Tita i Branta, niti je tako nešto po nemačkom zakonu dozvoljeno.
Autor je saradnik Saveza podunavskih Švaba iz Erlangena, Nemačka
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
