Gde se piše naš Zakon o radu?

HAJDUČIJA: Protekle nedelje smo bombardovani komentarima na zakon o kome precizno ne znamo ništa. Čak ni to da li je već ispisan ili će tek da se piše. Na sajtu Ministarstva privrede mogu se naći nacrti zakona o stečaju i privatizaciji. Na sajtu Ministarstva za rad i socijalnu politiku nema ni o kakvom sličnom dokumentu o radu ni pomena. S razlogom se stekao utisak da će zakon hajdučkim metodom upasti u pravni sistem u vidu slobodnih reformskih komentara. Pitanje je kako njihovi u državnom administraciji pozicionirani autori sa sigurnošći znaju da će baš njihova rešenja biti usvojena.Gnevni reprezentativni sindikati su saopštili da su na prvom sastanku sa poslodavcima i Ministarstvom za rad dobili papir pun alternativa „restriktivan i hajdučki“. Takvo testiranje javnosti je izgleda propalo. Izgleda da sad sa sigurnošću znamo bar dve stvari: danas će biti održan drugi sastanak socijalnih partnera o rešenjima ključnih pitanja iz Zakona o radu, a do kraja novembra će se znati i usaglašeni tekst tih izmena. Opšta blokada Srbije, koju sprovode radnici firmi u dugogodišnjoj hibernaciji zvanoj restrukturiranje, neće pomoći usaglašavanju na liniji kojom se preti.

FLEKSIBILIZACIJA: Jedino rešenje o kome navodno nema spora je ograničavanje prava na otpremnine na godine rada provedene kod poslodavca. Zašto je ovaj problem izbio u prvi plan i kod stranih investitora nije baš najjasnije. Iz dva razloga: fluktuacija radne snage kod nas daleko je od toga da je na američkom nivou, dosad su ljudi uglavnom bili vezani za jednu firmu, a teško je i zamisliti da u domaćim ekonomskim uslovima ljudi sa 30 godina radnog staža sa lakoćom nađu novi posao pošto su sa starog ispraćeni otpremninom. Takav bi slučaj mogao da bude jedino kod državnih službenika, ali kakve veze sa tim imaju toliko uznemireni strani i drugi privatni investitori. Druga stvar o kojoj se bez posebnog preciziranja govori jeste fleksibilizacija formi zapošljavanja. Prema dosadašnjim najavama, rešenja bi trebalo da liče na ono što je na svom tržištu rada uvela, ali pre deset godina, Nemačka. Recimo, kod nas nepoznato rentiranje radne snage. Što je i u Nemačkoj korišćen (neki kažu zloupotrebljavano) da se izbegne plaćanje po tarifnim dogovorima, a unajmi jevtinija radna snaga. Ili legalno zapošljavanje na 5 sati, na 12 sati, na koliko treba poslodavcu. Nemačka se sada hvali da je ovom fleksibilizacijom značajno snizila troškove rada, povećala konkurentnost svoje privrede i, što je najznačajnije, prepolovila broj nezaposlenih. Istina je da mnogi Nemci ne mogu da prežive od plate na jednom radnom mestu, nego su prinuđeni da rade na bar dva. Ali, kažu zagovornici ovog rešenja, to drugo radno mesto na kome će izgarati – POSTOJI. Malo li je?

DŽABE RADITI ILI DŽABE SEDETI: Ja bih rado prepisala kompletno nemačko rešenje. Da probamo, pa kud puklo. Tim pre što je zapošljavanje u Srbiji već više nego fleksibilno. Svako od nas zna koliko ljudi u njegovom okruženju bez roptanja ne samo da radi na crno nego volontira godinama, samo da nešto radi. U opticaj je ušla nova krilatica: „Bolje za džabe raditi, nego za džabe sedeti!“ Ali, Srbija nije Nemačka i nema proizvode čiju bi cenu samo trebalo sniziti pa da svi okolo navale da ih kupuju. I drugo, 2003. nije isto što i 2013.godina. Jer, istine radi treba reći da ovo što se mi spremamo da od Nemaca prepišemo oni, pod pritiskom nove vladine koalicije iznutra, i ovih dana baš aktuelnim pritiskom američke konkurencije spolja, polako koriguju.Kako bi više zarađivali i više trošili,ne samo svoje robe, kod kuće.