Generacija sa krstom na čelu kolone

Na putu ka Valjevu, na čelu studentske kolone (kao i više puta do sada) – veliki krst. Ne simboličan. Ne diskretan. Nego ozbiljan, procesijski. Često praćen ikonama i crkvenim barjacima. I obaveznim šajkačama. Ako bi se pridružila još dva popa i jedan vladika, scena bi bila kompletna. Samo još kandila fale. Slika koja budi pomisao da ste zalutali u 19. vek, a ne u 2026. godinu.

I tu nastaje moja dilema.

Gledam tu mladost, te studente, tu generaciju rođenu uz internet, uz veštačku inteligenciju, uz globalne mreže. Decu 21. veka. Ljude koji bi trebalo da budu brži od granica, širi od nacija, slobodniji od nasleđenih kostima. Mladost koja bi trebalo da bude najhrabrija, najotvorenija, najspremnija da preskoči istorijske rovove – i pitam se: zašto njihova pobuna liči na religioznu procesiju, a ne na eksploziju budućnosti?

Ne sporim pravo na veru i duhovnost. Ne sporim tradiciju. Ne sporim ni krst ni šajkaču kao deo istorije. Ali protest nije etnografska izložba. Protest je poruka o budućnosti. A i slika. A slika, često, govori snažnije od svake parole. Jer kakvu budućnost simbolizuje kolona koja više liči na litiju nego na studentski bunt?

U vizuelnom jeziku, krst na čelu kolone znači: ovo je naša vertikala. Ikone poručuju: ovo je naš okvir. Šajkače kažu: ovo je naš istorijski kostim. I sve to zajedno šalje jednu poruku – mi se borimo, ali pod starim zastavama.

Mene, međutim, zanima nešto drugo. Gde je bunt koji ruši scenografiju? Gde je generacija koja će reći: hvala na nasleđu, ali nećemo da ga nosimo kao uniformu? Gde je skup koji liči na otvoreni kamp slobode, a ne na marš kroz memoriju?
Čekam protest koji će više podsećati na mini Woodstock nego na pokretni ikonostas. Čekam binu umesto barjaka. Gitare umesto kandila. Smeh umesto ozbiljne, svečane sabranosti.

Jer mladost bi trebalo da bude drska. Da iritira. Da pomera. Da provocira. Da zbunjuje i vlast i tradiciju i nas, starije, koji smo navikli na zadate simbole. Umesto toga, gledamo kolone koje deluju kao da su izašle iz kolektivne podsvesti, a ne iz savremene mašte.

I tu dolazimo do suštine. Možda problem nije u krstu. Možda nije ni u šajkači. Možda je problem u tome što pobuna, čim se obuče u stare simbole, prestaje da bude opasna.

Jer vlast zna kako da razgovara sa tradicijom. Zna kako da kooptira religiju i kako da preživi istoriju. Ali vlast ne zna šta da radi sa mladima koji pevaju, plešu, crtaju, izmišljaju nove jezike slobode. Sa generacijom koja odbija da izgleda kao ijedna pre nje. Ako bunt izgleda kao prošlost, on je već delimično pripitomljen.

Zato ne čekam procesiju.

Čekam eksploziju.

Ne čekam kolonu koja maršira pod simbolima koji su već hiljadu puta viđeni. Čekam skup koji će biti toliko živ, toliko šaren, toliko okrenut sutra, da će sama njegova slika biti politička poruka – skup mladih ljudi bez istorijskih kostima i nacionalnih rekvizita, koji zagovaraju mir, ljubav, toleranciju, saradnju, solidarnost i hrabrost da se svet zamišlja drugačije. Skup na kome se ne nosi prošlost na ramenima, već se budućnost drži otvorenim rukama.

Jer ako 21. vek u Srbiji počinje sa krstom na čelu studentske kolone, onda to nije revolucija.

To je ponavljanje.

A ponavljanje nikada nije promena.

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.