Dijalog u društvu na ivici pucanja

Najpre, da novinarku ni u jednom trenutku nije podstakao na protivpitanje, kao da je rečenica izgovorena iz svetog teksta, ne iz stvarnosti. I drugo, da taj student – kao i većina njegovih vršnjaka – tu predstavu o sudbini Kosova nosi duboko usađenu, gotovo ontološki, kao sastavni deo svog bića i logike sveta.

Takvu predstavu više nije moguće racionalno detronizovati, jer ona ne pripada sferi razuma, već verovanja.

To me je navelo da se zapitam: da li je srpsko društvo uopšte zrelo da o velikim, ozbiljnim i otvorenim temama razgovara dijalogom, a ne mitom? Da li smo sposobni da vodimo razmenu suprotstavljenih mišljenja i, što je najvažnije, argumenata – bez straha, uvreda i kolektivnog besa?

Kako uopšte pokrenuti dijalog u kojem bi se osporio duboko ukorenjen stav srpske omladine – a verovatno i većeg dela društva – da je na Kosovu okupatorska vlast? Kako uvesti pluralizam mišljenja u kolektivno okamenjene dogme?

Da li građani, koji su očigledno u manjini, imaju pravo da misle drugačije, a da zbog toga ne budu izloženi preziru, podsmehu, uvredama i pretnjama? Da li u Srbiji postoji elementarna sloboda da se iznese alternativan pogled na društvene, političke ili kulturne teme, a da se ne postane žrtva histerije većine, koja se uvek iznova samopotvrđuje kroz progon „izdajnika“?

Postoji li uopšte prostor u kojem bi se smelo argumentovano zastupati mišljenje da Kosovo nije okupirano? Ili da ono već 25 godina nije deo Srbije? Može li se osporiti Preambula Ustava Republike Srbije, član 182 – ili sam Ustav – a da se ne završi na stubu javnog linča? Može li se predložiti neki alternativni politički model, bez anateme i etikete?

Uostalom, zar nije legitimno pitati zašto o Kosovu ne možemo razgovarati kao Irci o Severnoj Irskoj – s političkom zrelošću, bez gneva i bez povampirenih mitova? Zašto se svaka ideja koja ne počiva na dogmatskom patriotizmu doživljava kao izdaja, a ne kao pokušaj racionalnog suočavanja sa stvarnošću?

Kako, dakle, normalizovati debatu, a isključiti ideološku histeriju? Kako ponuditi razložan argument da bi za Srbiju put u NATO mogao biti deo nacionalnog interesa, a da se ne dobije nož u leđa? Kako zastupati evropske integracije, a ne biti prokazan kao plaćenik litijumskog lobija?

Kako vratiti dijalog kao motor razvoja misli, kada su mišljenje i govor odavno pretvoreni u oružje protiv onih koji se usuđuju misliti drugačije? Kako uopšte oživeti jedan do temelja razoreni pluralistički ekosistem, i srpskom društvu vratiti politički i duhovni sadržaj u kojem ne postoji binarna podela na „patriote“ i „izdajnike“? Kako ponovo učiniti da liberalni koncept – ideja o slobodi kao univerzalnoj disciplini duha – postane standard, a ne predmet podsmeha?

Španski filozof Ortega y Gasset nazvao je liberalizam vrhuncem ljudske velikodušnosti: to je odluka većine da manjinama dopusti da postoje i misle drugačije. To je spremnost da se prizna pravo „drugome“, čak i kad te iritira, ugrožava ili osporava tvoj pogled na svet. To je, kaže Ortega, plemenit, ali i protivprirodan čin – jer čovek po instinktu želi da nadvlada, a ne da toleriše. Liberalizam zato nije prirodno stanje, već civilizacijska disciplina – teško održiva, zahtevna i krhka.

Zato nije čudo što ga društva, kad god posrnu u strah, siromaštvo ili mržnju, tako lako napuštaju. Jer liberalizam zahteva hrabrost, a strah rađa pokornost.

U društvu koje se nalazi na ivici pucanja, povratak dijaloga i slobode mišljenja nije luksuz, nego biološka potreba. Da bi Srbija preživela kao zajednica razuma, mora naučiti da trpi mišljenje drugačije od svoga. A da bi se to dogodilo, na inteligenciji je – ma koliko usamljena bila – da na tom kursu slobode, uporno i bespoštedno, istraje.

Autor je politikolog i dugogodišnji novinar Danasa

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.