Gotovina i veresija

Evropski komesar za proširenje Oli Ren izvadio je kartu za Beograd pre nego što je formirana vlada tzv. proevropskog bloka. Brisel žuri iz dva razloga. Prvi je – da podrži na jedvite jade i u poslednji čas sastavljenu koaliciju. Drugi je – da se pred članicama Evropske unije opravda podrška koja je koaliciji Tadića, Koštunice i Dinkića pružana pre nego što su se oni umilostivili da se dogovore. Po preoptimističkom rečniku i tonu nekih ovdašnjih izjava moglo bi se pretpostaviti da je izborom proevropske vlade savladana većina prepreka na putu Srbije ka Evropskoj uniji.
Nažalost, realne i čvrste osnove za takav optimizam nema ni u Briselu ni u Beogradu. Šta god pisalo u načelnom programu nove vlade, put od namera do njihovog ostvarenja u Srbiji obično traje duže od rokova, bilo da su određeni u zemlji ili inostranstvu. Vlada tek treba da pokaže koliko je jedinstvena u proevropskom opredeljenju. Prva provera očekuje je na onoj tački zbog koje su proteklog maja prekinuti pregovori sa Briselom: hapšenje i izručenje optuženih za ratne zločine, pre svih Ratka Mladića, ostaje uslov svih uslova. Sve tri partije nove većine učestvovale su u prethodne tri vlade. Da su na delu bile toliko proevropske koliko su na rečima, Srbija danas ne bi bila pri evropskom dnu gotovo u svakom pogledu, niti bi ucenjivanja, natezanja i cenkanja nakon januarskih izbora trajala više od sto dana. Do potkraj prošle sedmice činilo se da je partija novog/starog premijera bliža radikalima nego demokratama. A radikali s ponosom ističu da je njihova ideologija i politika – antievropska. Stoga ostaje otvoreno pitanje da li je Koštuničina partija preko noći promenila opredeljenja, ili samo saveznika. I još: da li je to učinila samo radi ostanka na vlasti, na nečiji nagovor ili iz nekog trećeg razloga? Odgovori na ta pitanja važni su ne zbog znatiželje već zbog toga što efikasnost nove vlade zavisi od spremnosti sva tri partnera da iskreno i bez oklevanja rade ono što od njih očekuje ona većina građana koja teži Evropi. Takva većina postoji. Prema mnogim istraživanjima, ona je brojčano čak i veća nego što pokazuje odnos snaga u Skupštini.