Greške srpske diplomatije

Ovde se misli pre svega na činjenicu da evropske i svetske države nisu lančano priznale nezavisno Kosovo, što je zapravo bila namera Sjedinjenih Američkih Država i njihovih evropskih saveznika. Danas je taj objektivan diplomatski uspeh Srbije doveden u pitanje.

Mišljenje međunarodnog suda u Hagu otvara neka dublja, suštinska pitanja kojima bi trebalo da se pozabavimo u narednom periodu, a reč je pre svega o našem poimanju međunarodnog prava i diplomatije. Zbog izražene zastarelosti društvenih i pravnih nauka u Srbiji već dve decenije dolazi do pogrešnih procena razvoja događaja u međunarodnim odnosima, što opet povlači za sobom donošenje i povlačenje pogrešnih odluka i poteza od strane organa vlasti Srbije. U prirodnim naukama pogrešna naučna teza se često relativno brzo iskustveno opovrgne, ali je problem u tome što je u društvenim naukama period spoznaje o neutemeljenosti teze duži. Međutim, vratimo se shvatanju međunarodnog prava koje zastupaju domaći eksperti i pod čiji uticaj neminovno padaju srpski političari. Kod nas se pravu pristupa kao nekakvom formalnom štivu koje treba da se tumači formalno, objektivno i nepristrasno. Na Zapadu je, pak, pravo, pa i ono međunarodno, između ostalog sredstvo za ostvarivanje društvenih ciljeva i interesa. Stoga se pravo ne tumači formalistički, već onako kako država u datom trenutku smatra da je društveno korisno, jer je pravo zapravo sredstvo za odbranu javnog interesa. Marks je sa svoje strane, posmatrajući stvari sa filozofskog stanovišta, došao do zaključka da ovde nije reč o odbrani javnog već interesa vladajuće klase, ali to je neka druga tema. Na dokaz za prethodno izneto moguće je naići prilikom analize pravne prakse sudova država članica Evropske unije, kao i samih sudskih instanci Evropske unije. Naime, nije retkost da se pojedine pravne norme od strane tih sudova tumače na smeo i neočekivan način ne bi li se postigao određen društveno prihvatljiv cilj, odnosno da bi se izbegla sudska odluka koja je za građane i društvo moralno neprihvatljiva.

Očekivanja da će Međunarodni sud u Hagu da ima formalistički pristup u tumačenju međunarodnog prava u vezi s pitanjem otcepljenja Kosova od Srbije, kao i da SAD i evropski saveznici neće koristiti svoj ogroman politički uticaj i dominaciju u međunarodnim odnosima u ovom postupku bila su realna gotovo toliko koliko i očekivanja da će Srbija u ratu da pobedi NATO. Međunarodno pravo je i u ovom slučaju tumačeno onako kako je to odgovaralo onima koji su i stvorili novi međunarodni poredak. Za međunarodni sud u Hagu je deklaracija o nezavisnosti Kosova zakonita isto kao što je vrlo verovatno da bi u ovom trenutku za isti deklaracija o nezavisnosti koju bi donela Skupština Republike Srpske bila nezakonita. U vezi sa našim obraćanjem Međunarodnom sudu pravde javlja se i argument političke prirode prema kome je Vlada Srbije ovom tužbom u stvari želela da u javnosti prikaže da nešto čini povodom nezavisnosti Kosova. U vezi s prethodno iznetim ipak čudi sledeće. Vlada Srbije je istakla da će za Kosovo da se bori diplomatskim sredstvima. Diplomatska sredstva su jedno, a sudska nešto sasvim drugo. Politički gledano Vladi Srbije zaista nije bio potreban sudski proces za koji je bilo izvesno da može da ga izgubi.

Sledeća slabost državne administracije Srbije, koja se iznova ispoljava povodom ovog slučaja, vezana je za primenu zastarelih principa i koncepata u funkcionisanju Ministarstva spoljnih poslova. Naime, relativno skoro usvojen domaći zakon o Ministarstvu spoljnih poslova predviđa da srpske diplomate treba da prikupljaju informacije i da ispoljavaju birokratsku poslušnost prema višoj hijerarhiji. Hijerarhijska poslušnost diplomata je nužna, ali je zanemarena njihova obaveza da prouče dobijene informacije, da ukažu na mogući razvoj događaja odnosno da budu kreativne u obavljanju svojih dužnosti. S obzirom na to da moderno razmišljanje o međunarodnom pravu i odnosima kod nas nije zastupljeno, da se kreativna razmena mišljenja i analiza događaja u našoj državnoj administraciji i univerzitetskoj javnosti ne podstiče, ovakve greške u koracima kao što je slučaj sa obraćanjem Međunarodnom sudu pravde su i dalje, nažalost, moguće.

Pokazali smo svoje neslaganje sa nezavisnošću Kosova time što su naši državni funkcioneri izjavili da nikada neće priznati takvu državu. Pored toga Srbija je snizila nivo diplomatskih odnosa sa državama koje su priznale Kosovo i to je dovoljno. Kakva bi pravna korist bila od podizanja tužbi protiv zapadnih zemalja koje pretežno finansiraju međunarodne institucije pred kojima bismo se mi žalili? Naš narod za te pravne situacije koristi izreku „kadija te tuži, kadija ti sudi“.

Autor je redovni profesor na Evropskom univerzitetu na predmetu Pravo Evropske unije