Heroin i država

Ovaj „poslovni čovek“ (kako je sebe nazivao) postao je prototip mafijaša, odnosno kontroverznog biznismena: nosio je skupa odela, pušio skupe cigare, a na sebi i oko sebe imao gomilu nakita i lepih žena. Bio je blizak sa mnogim političarima, a još bliži sa organizovanjem mnogih ubistava, iznuda i podmićivanja. I vlast i javnost su znali da je Kapone kriv za užasne stvari, od trgovine ilegalnom robom do smrti mnogih bližnjih, ali nisu imali dokaze protiv njega. Sve do 1931. godine, kada je Kapone ipak optužen, ali za – izbegavanje poreza. Glavni „krivac“ za Kaponeovu kartu za Alkatraz bio je pravnik, a ne policajac, Eliot Nes. Cela priča je poznata i preko popularne kulture: u „Nedodirljivim“ (1987) Brajana de Palme, Kaponea glumi Robert de Niro, a Eliota Nesa Kevin Kostner (u svemu im pomažu Šon Koneri i Endi Garsija). Ali ova popularna istinita priča koristi se i za nešto što nisu filmovi sa odličnim glumcima, a slabom režijom. Naime, ona se neretko navodi kao primer visprenosti države i njenih aparata. Država je u Kaponeovom slučaju, kaže se, bila toliko inteligentna da ovog gangstera iz Bruklina priupita za porez na dohodak, i na taj način ga strpa u zatvor. Ali, da li je zaista vredno hvale što su glavnog američkog kriminalca uhvatili – poreznici? Što je zaglavio Alkatraz jer je zakasnio da plati porez? Na kraju krajeva, da li ga mi sami tako revnosno plaćamo? Nije li ovo pre svega priča o nesposobnosti vlasti da kriminalce optuži za prave zločine? Makijaveli bi bio zadovoljan ovakvim izborom sredstava u ostvarenju cilja. Ali da li i svi ostali treba da budemo?

Valja se setiti ova dva Italijana (Kaponeov otac bio je iz Napulja), i promisliti ciljeve i sredstva i u ovdašnjim kriminalnim slučajevima. Najnoviji među njima je akcija hapšenja dilera drogom u Srbiji, pod enigmatsko-duvanskim nazivom „Morava“. Pre svega, izvesni ciljevi su ostvareni. Od pet stotina uhapšenih, zadržano je oko stotinu. I mnogo manji broj bio bi lepa vest. Osnovno je pitanje, međutim, kao i u slučaju oko Kaponea, da li zbog toga treba hvaliti državu. Pre svega, postalo je očigledno da su uhapšeni (uz par izuzetaka) zapravo dilerska pešadija ili „prašinari“. Upalo se u stanove dilera koji su već u evidenciji i pokupilo se šta se po stanu našlo. Da li takva akcija zaista zaslužuje kolektivne aplauze, ili ovaj tip posla mora biti redovan, normalan i uobičajen? Indikativna je sama činjenica da se od toga pravi nešto neuobičajeno dobro. Ali, stvar je još komplikovanija.

Uobičajeni skepticizam, kada je o „Moravi“, reč tiče se navodnog problema zbog hapšenja uličnih dilera, a ne krupnijih kriminalaca. Poenta nije u tome: i jednima i drugima je mesto po zatvorskim ćelijama. Na čije mesto će onda doći neki treći i četvrti. I suština problema nije u tome što su na red došli samo ovi prvi. Istinski razlog zbog kojeg je povodom svega teško uputiti koju pohvalnu na adresu države počiva na suštinskoj vezi između te države i heroina na ulici. Jer, heroin je bio jedan od sistemskih izvora državnih prihoda tokom devedesetih godina. Pokazalo se čak i da su državni sefovi bili mesto za skladištenje ove droge. Najintenzivnija konzumacija iste bila je po ratištima. Nezvanično a realno, prodaja heroina beše stvar države, odnosno državne bezbednosti, i u tom smislu su čak i krupni kriminalci koje „Morava“ ne lovi – sitni stanovnici mora ili močvare nazvane Srbijom.

Čak i da ova veza heroina i države nije tako neposredna, a jeste, problem heroina u Srbiji se neće smanjiti kada se ona razveže i raskanta. Sedamdesetih i osamdesetih godina, heroin je bio poput kokaina danas: relativno skupa, pseudoelitna i urbana droga. Heroin u provinciji bio je stvar naučne fantastike. Danas, on prevazilazi granice između sela i grada, obrazovanih i neobrazovanih, mlađih i starijih. Loš heroin je danas jeftiniji od dobre rakije. A igra istu društvenu ulogu: odgovara na potrebe ljudi bez posla, nade ili perspektive. Heroin je postao jeftina zabava za ekonomski, kulturno i socijalno osiromašene srednje slojeve. A takvih je najviše. Rešavanje krupnih socijalnih pitanja doprineće borbi protiv heroina na način koji zaslužuje pohvalu, a ne periodična hapšenja kriminalaca, bili oni od sitnije ili krupnije sorte.