Hoće li termiti pojesti DS

Slično vredi i za političke stranke, pogotovo kada su u vlasti. Da bi obnovile mandat neće im mnogo pomoći stranački pešadinci, sa svom silom letaka, flajera i izveštačenim osmesima, kao, pak, ni neki genijalni um sa vrha stranke jer sve to ne vredi ni prebijene pare bez onog srednjeg ešalona, u čijim je rukama zapravo sudbina partije. To je stoga što običan svet stranački vrh vidi samo na televiziji, a aktiviste prašinare tek pred izbore, dočim im je onaj srednji ešalon stalno pred očima jer se razmileo po različitim ministarstvima, agencijama, preduzećima, medijskim kućama i ostalim sinekurama, te određuje život običnih smrtnika, koji dobro znaju ko im je ministar, direktor, urednik, predsednik upravnog odbora, i ko ga je postavio. Ne samo da znaju ko im je ministar ili direktor, već još bolje znaju kakav je i kakvi su rezultati njegovog rada. A glasine se, u maloj sredini kakva je naša, brzo šire, pa se, pre ili kasnije, sve dozna; da direktor više energije troši na dugonogu sekretaricu negoli na vađenje firme iz nevolja, više na nova odela negoli na plate zaposlenih, i tako dalje, i tako dalje, da ne nabrajamo sve crtice iz ovdašnjeg funkcionerskog folklora.

Zaključak je jednostavan – ono što bilo koju vojsku, pa tako i političku stranku, vodi do trijumfa ili, pak, do poraza, jeste kadrovska politika. Džaba najboljih programa ako je kadrovska politika promašena. Žali bože lepih i pametnih glava u stranačkome vrhu ako su oni ispod njih četa termita koja brsti svaku livadu koju im poverite na čuvanje. Komunisti uopšte nisu bili glupi kada su izbacili onu čuvenu krilaticu da „kadrovi rešavaju sve“, i kada su, makar u početku, vodili pažljivu kadrovsku politiku, pucajući ko zvečka, kada im je upravo kadrovska politika ogrezla u negativnoj selekciji i postala promašena.

Uzroci sve slabijeg rejtinga Demokratske stranke i njenog zaostajanja za opozicijom upravo su u lošoj kadrovskoj politici, i u postavljanju pogrešnih ljudi na prava mesta. Istina, u Srbiji nikada nije lako kada ste na vlasti jer su problemi toliki da je uvek mnogo lakše, iz opozicione debele ‘ladovine, kritikovati i pametovati, kadrirati i junačiti se. No, Demokratska stranka je učinila baš sve da da argumente protivnicima, i da, određnim kadrovskim rešenjima, otvori sebi bokove toliko da ju je lako napasti sa bilo koje strane, bez obzira na to da li je reč o medijskoj politici, ili pak o poljoprivredi, trgovini, ili nekom od ostalih resora. Istini za volju, bilo je tu i još uvek ima ohrabrujućih rešenja poput neumornog Božidara Đelića u njegovoj simpatičnoj ulozi ptice-trkačice ili gradonačelnika Beograda u njegovoj odlično odabranoj ulozi gradskog šerifa, ali ovi kadrovski pogoci padaju u vodu pred brojnijim promašajima, kako u samoj vladi tako i na nižim administrativnim nivoima, u medijima, u javnim preduzećima, u lokalnim samoupravama. Stranka koja je uvek bila poznata po punokrvnim, hrabrim, „rasnim“ kadrovima, koji nisu okolišali da se uhvate u koštac sa najvećim izazovima, dozvolila je sebi da isturi bledolike statiste na višim nivoima i večno gladne termite na onim nižim. I stoga je nastalo ovo što je nastalo, da demokrate gledaju u leđa naprednjacima.

No, na ljutu ranu ljuta trava. Ukoliko Demokratska stranka želi da se podigne iz gliba u koji sve više tome, treba rafalno da pročisti kadrove, da pronađe nove ljude i da ih baci u vatru jer će veoma teško voditi predizbornu kampanju sa kadrovima koji su isluženi i javnosti antipatični, a „đelića“ i „đilasa“ nema baš mnogo da kompenzuju situaciju. Pri svemu tome, Demokratska stranka bi trebala da prekine koketeriju na ideološkom planu sa svima; od ekskomunističke levice sve do kvazipatriotske desnice, i da se situira tamo gde prirodno pripada – u levi centar. Prosta je činjenica da Demokratska stranka, zbog svoje predistorije, nikada neće moći biti klasična partija levice. Zbog istih razloga, ona ne može da bude ni klasična partija desnice i prirodno pripada političkom centru, a zbog svog liberalnog i socijalnog momenta, prirodno je na poziciji levog centra. Nevolje za Demokratsku stranku nastale su upravo zato što je razočarala svoje primarno biračko telo – srednju klasu – koja se nalazi upravo na levom centru i koju je naprosto muka hvatala od nekih kadrovskih „demokratskih“ rešenja. Stoga se toj srednjoj klasi, u kojoj se krije pravi potencijal Demokratske stranke, trebaju ponuditi nova, sveža i kvalitetna kadrovska rešenja. Na kraju krajeva, ukoliko Demokratska stranka ne ostavi svoje idejno lutanje i ne profiliše se kao punokrvna socijaldemokratska ili socijalliberalna stranka levoga centra, taj prostor će okupirati neka druga grupacija, a upravo će nastupajuća posttranziciona decenija pokazati da je baš na levom centru najveći potencijal i „zlatni rudnik“ naše političke scene. Da skratim; Demokratskoj stranci mogu pomoći samo dva faktora – nemilosrdna kadrovska politika, i, na drugoj strani, jačanje idejnog momenta levog centra, odnosno vađenje srednje klase iz apstinencije u kojoj se ona sada nalazi.