Ili most ili ćuprija

 Takođe, ovim merama se teži postići izuzimanje od dodatnog oporezivanja privrednih subjekata, a sve sa ciljem održanja i postepenog povećanja proizvodnje i agregatne tražnje, kako navode nadležni ministri i državni sekretari. Međutim, postavlja se pitanje u kojoj su meri neki od tih planova (kako oni aktuelni tako i nedavno „napušteni“) zaista usmereni na boljitak socijalno ugroženih slojeva, a putem kojih se mogu popuniti velike budžetske praznine.

U poslednjih nekoliko meseci Vlada je ispoljila veliku nedoslednost u svojim namerama da ad hoc (što se i nije baš tako ispostavilo) reši neke probleme u funkcionisanju privrede.

Najpre su izjave svih zvaničnika zvučale vrlo obećavajuće, ukazujući na povoljan položaj Srbije za koji se ima zahvaliti relativnoj ekonomskoj neintegrisanosti sa nekim razvijenijim zemljama, iz kojih je kriza i krenula. Predsednik države je isticao kako u ovom periodu, uprkos zdravoj ekonomskoj logici najprostijeg efekta domina, postoje mogućnosti da domaća privreda ojača svoje pozicije na stranom tržištu. Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić hvalio se time kako neće biti potrebe za rebalansom budžeta kao i time da neće doći do opadanja privrednih aktivnosti i rasta nezaposlenosti (za koju se sad smatra da će do kraja godine skočiti sa 14 na skoro 18 odsto). Zatim, usled realnog opadanja proizvodnje i izvoza najjačih domaćih preduzeća (u prvom redu se misli na U.S. Steel Srbija), kao i otpuštanja zaposlenih, podloga za oporezivanje postala je tanja, a postala je očigledna velika budžetska rupa. Zatim su usledile brojne Vladine planirane mere, puštene u javnost radi opipavanja pulsa koji bi ukazao na (ne)mogućnost sprovođenja datih mera.

Među prvim dodatnim vidovima oporezivanja javila se jedna od najavljenih varijanti solidarnog poreza koji bi pogodio primaoce dohodaka većih od 50.000 dinara. Naime, po ovom porezu, građani koji imaju platu veću od te brojke izdvajali bi u „fond za krizu“ 300 dinara, pored postojećeg poreza na dohodak, dok bi oni sa platom od 100.000 izdvajali po 600 dinara i tako dalje. Ovaj plan je (uz neobjašnjivo žestoko protivljenje brojnih ekonomskih stručnjaka, navodima da pada „na leđa“ srednje klase) ubrzo napušten, uz kritike javnosti da bi takav fond bio nedovoljnih razmera, te kako bi takve mere značajno usporile srednji sloj kao motor ekonomskog razvoja u Srbiji, kao da je u pitanju značajno povećanje poreza na profit, a ne gotovo simbolično oporezivanje dohotka! Dakle, ne tako loše zamišljen mehanizam (naravno, dodatni, ne osnovni i jedini) je napušten, a Vlada je onda redefinisala solidarni porez i okrenula ga u svoju suprotnost. Sledeći sistem je glasio; porez od šest odsto na plate od 12.000 dinara (uz progresivno povećanje poreza u skladu sa visinom dohotka), dodatno oporezivanje stana od 60 kvadratnih metara (kao luksuznog stambenog prostora), te dodatni porez na automobile preko 2.000 kubika.

Prvopomenuta mera (o kojoj ministri nisu konsultovali ni reprezentativne sindikate, što bi bilo u skladu sa dobrim političkim običajima) je, dakle, podrazumevala oporezivanje građana sa najnižim primanjima, koji su upravo ciljna grupa koju bi država morala da finansijski potpomogne. Uporedo s ovim najavljenim merama, otvorene su SOS prodavnice, bez najjasnije vizije koji bi bio izvor njihovog finansiranja? Rečeno je da će se te prodavnice finansirati iz sredstava prikupljenih solidarnim porezom, te mi pada na um ne previše poznata ali genijalna rečenica muzičara Ramba Amadeusa sa jednog koncerta u Novom Sadu: „Odvajate od sopstvenih usta da biste jeli…“

Ove mere su doživele mnogo jače negodovanje javnosti od prvopomenutog, ne tako obimnog plana. Solidarni porez je „ispao iz igre“, dok je nova ideja o oporezivanju stanova i kuća da se za „luksuznu osnovicu“ ipak uzima malo veća kvadratura (100 metara kvadratnih), kao i da se pri tom uzima u obzir i lokacija. Deluje kao komplikovan posao koji se donekle zasniva i na subjektivnoj oceni lokacije, a ne samo na pouzdanim parametrima, ali definitivno je bolji plan od prethodnog. Uz to, kada je reč o porezu na luksuzne automobile, kubikaži vozila je sada dodat i novi parametar, starost vozila. Međutim, sad već važnije pitanje je novopokrenuti plan smanjenja državne i pokrajinske administracije, kao i lokalnih samouprava.

Predsednika Republike, preko članova Vlade i Skupštine kao i sve zaposlene u upravi, pogodiće smanjenje (ili bar zamrzavanje) primanja koje će trajati barem do kraja ove godine. Takođe, a na oduševljenje građana, ukinute su dnevnice poslanicima, dok su direktorima javnih preduzeća plate ograničene na visinu šest prosečnih. Ipak, sprovešće se i druge, za brojne građane vrlo negativne mere, koje se odnose na otpuštanje viška zaposlenih u administraciji. Opšti utisak je da će ovo zaista dovesti do uštede velikih sredstava i popunjavanja budžetskog manjka za ovu godinu, dok će se država osloboditi preglomaznog upravnog aparata (koji je uvećavano nasleđe svake vlasti u poslednjih 20 godina). Deluje kao mala, potpomognuta krizom, pobeda protiv partikratije. Međutim, malo bolje sluša već pomenuti ministar, ako se na kraju rečenice čuje: „naravno, ovo su privremene mere…“ Drugim rečima, do racionalizacije državnog aparata ne bi ni došlo da nije užasne ekonomske krize, koja je konačno dovela do relativnog ispravljanja teških društvenih nepravdi na koje su razni kritičari i mediji ukazivali godinama, poput preplaćenosti uprave javnih preduzeća ili zloupotreba u srpskom parlamentu.

Pored činjenice da su ove mere najavljene kao privremene, što uliva strah od nekih budućih vremena, da sumiramo nakratko blisku prošlost. Vlada Republike Srbije je najavila više načina za prevazilaženje krize. Puštala je oprečne informacije o karakteru krize u različitim, ali vrlo bliskim vremenskim periodima. Tačno. U medije su puštane informacije o raznim merama koje deluju nelogično, a neke od već pomenutih su i vrlo nepravedne prema egzistencijalno najugroženijim slojevima(!), da bi tek na kraju opusa pruženih mogućnosti (usled kontakta sa negativnim reakcijama javnosti) Vlada izašla sa planom štednje koji, eto, pogađa državne organe, koji se, eh, prvi žrtvuju za javni interes.

Sve ovo ostavlja snažan utisak da je današnja srpska vlast nedosledna i nesposobna za snažnije reforme. Vlada je nekoliko meseci samo puštala „probne balone“ sa pronalaženjem načina da izbegne negativne efekte po nju samu, umesto brzog i odlučnog reagovanja u ovom pravcu. Krajnji efekat je dodatno produbljivanje nepoverenja građana od kojih neki, zbunjeni velikim brojem najavljenih, odloženih i otkazanih mera, povlače novac iz banaka dok drugi, možda čak finansijski podobni, u atmosferi nestabilnog kursa Vlade i još nestabilnijeg pravnog sistema, odbijaju da taj novac ulože u neki rizičniji vid poslovanja i time iole pokrenu tražnju.

Kriza traži makar jedan suženi okvir stabilnih institucija, sa jasno definisanom strategijom na koju se građani mogu osloniti. Nameće se potreba za čvrstim dogovorom o ekonomskom i političkom kursu koji bi važio kao konstanta, tako netipičnim za ovdašnje prilike. Traži se socijalno i politički odgovorna vlast koja funkcioniše na bazi temeljnog konsenzusa koji favorizuje javni interes, koja neće oportunistički improvizovati u okvirima ekonomske i socijalne politike. Traži se…

Autor je saradnik u nastavi Fakulteta za pravne i poslovne studije iz Novog Sada