Iz ugla narodnog poslanika: Jedini spas za vlast je naše nejedinstvo

Paradigma današnje Srbije, gde se normalizuju nenormalne stvari, mogao bi da bude paramilitarni kamp, u organizaciji vlasti, u Pionirskom parku i ispred Narodne skupštine. To je vrednosni sunovrat – vašar primitivizma, nekulture, bahatosti i zacementirane gluposti.

Ovoj neoradikalskoj, nenarodnoj i duboko antisrpskoj vlasti ništa nije sveto, ništa nije nedodirljivo, niko nije zaštićen od neistina do blasfemije… ni srpska mladost, ni srpska budućnost, ni najumniji univerzitetski profesori, ni pripadnici najhumanije profesije – lekari, ni slobodnomisleći građani. Tokom izmišljene i samoprodukovane „obojene revolucije“, najgori među nama, bez dana radnog iskustva, političari po profesiji, huškaju i podstiču, što pretnjama, što lažima, pripadnike aparata prisile da brutalno nasrću na svoj narod i mladost.

„Narodna“ policija, plaćena od tog naroda, maltretira, prebija, privodi i hapsi slobodarsku, hrabru i kreativnu mladost zajedno sa njihovim profesorima.

Policija očito ne može, ili ne želi da shvati, da oni ne štite državu Srbiju već korumpiranu i kriminalizovanu vlast. Srbija je očito zemlja čuda i apsurda, jer policija umesto da privodi pravdi te kriminalce i korumpirane političare, oni prebijaju mladost koja želi da im pomogne u obavljanju njihove zakonske obaveze. U Zakonu o policiji („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016, 24/2018 i 87/2018), u članu 17. jasno se ističe i naglašava: „saradnja sa građanima koji pruže pomoć Ministarstvu“.

Zato ne čudi podatak da je tokom 2024. godine za 17 odsto povećan broj pritužbi građana na rad policije. „Naša“ policija, dobro opremljena i plaćena, zaboravila je Zakon o policiji, član 30: „Policijski poslovi se obavljaju u cilju ostvarivanja bezbednosne zaštite života, prava i sloboda građana, zaštite imovine, kao i podrške vladavini prava“. U Zakonu se nigde ne spominju zaštita vlasti i vladajuće partije, na šta se svodi celokupna aktivnost „naše“ policije.

Zbog svega ovoga, ne treba očekivati preumljenje u redovima „naše“ policije. Tradicija govori da se sile prinude i tlačenje naroda u Srbiji priklanjaju pobednicima kada je sve gotovo, tako je bilo i petog oktobra 2000. godine. Nevolja je u tome, što je srpski narod, kao „najstariji narod na planeti“, sklon zaboravu. A zaborav se, gotovo uvek, svodi na ubistvo istine. Zato nema zaborava i praštanja, ukoliko želimo bolju budućnost za našu decu, i decu naše dece.

I, šta dalje?

Da li je sveprisutno nuđenje dijaloga opozicionim strankama i pobunjenim studentima od strane vlasti iskreno i utemeljeno u realnosti ? Pa, naravno, da nije.

Kao konstruktivna opozicija, prihvatam da svako društvo napreduju kroz rasprave i polemike, pogotovo u okviru institucija, što je Ustavom zagarantovano. Zato smo na poslednjoj sednici Narodne skupštine, kada su na dnevnom redu bili medijski zakoni, Zakon o alimentacionom fondu, Zakon o zagađenju vazduha, odluke o enormnim i nerazumnim zaduživanjima Srbije, predložili stotinjak amandmana sa čvrstim argumentima i objašnjenjima. Vlada Srbije, odnosno kompaktna većina u Narodnoj skupštini, nije prihvatila nijedan amandman. U svojoj isključivosti i bahatosti nisu ni izneli kontraargumente. I to je tzv. poziv „autistične“ vlasti na dijalog. Pre dve godine, vlasti i njenim instutucijama, predložio sam novu zdravstvenu politiku sa brojnim rešenjima u svim oblastima zdravstvenog sistema. Kao odgovor, dobio sam „zaveru ćutanja“. Očito, od ove vlasti nerealno je očekivati saradljivost, umerenost, razumnost, definisanu meru vlasti nad ljudima čemu su stari Grci težili. Oni su od ovih postulata udaljeni svetlosnim godinama.

I, šta dalje?

U „vremenu opšte obezljuđenosti i obezduhovljenosti“ (akademik Darko Tanasković) nerealno je očekivati preumljenje glasačkog tela SNS-a i njegovih trabanta. Generalno gledano, prihvatam raznolikost i različitost kao bogatstvo, na kraju krajeva, ima mnogo nas u nama. Međutim, tragizam čovekove egzistencije (svaki peti građanin naše zemlje je u riziku od siromaštva), neznanje i nekompetentnost, lažne diplome i fiktivna nameštenja vode u lojalnost ovoj vlasti kao način egzistiranja mediokriteta i neradnika.

Ukoliko njima dodamo (brojne) skromne i trpeljive penzionere kojima predsednik Republike „daje penziju“, ljude koji uvek traže identitet u pogrešnim stvarima, pristalice obogotvorenja i obožavanja vođe, ljubitelje lakih i jednostavnih rešenja, „slepe“ patriote uplašene od bilo kakvih promena, udvorice, koristoljubive „despotove“ pristalice… dolazimo, sigurno, do jedne trećine glasačkog tela. Radi se o homogenoj, disciplinovanoj, strogo kontrolisanoj i interesno povezanoj grupi. Oni će se prikloniti pobednicima, ali tek kada SNS siđe s vlasti, u šta nas uverava naše istorijsko pamćenje s iskustvima drugih partija. Zato je nemački publicista i novinar Johannes Gross (1932-1999) lepo primetio: „U modernoj demokratiji ne kupuju se političari, kupuju se birači“.

I, šta dalje?

Blagonakloni čitaoci, sve ovo pišem da bih ukazao da se rešenje ozbiljne društveno-političke krize u našoj zemlji ne nalazi u njihovom, već u našem dvorištu. Mi ih moramo pobediti zato što smo bolji od njih, a ne zato što su oni gori od nas. O tome sam pisao više puta, pa i u autorskom članku u Politici, od 29. januara 2025. godine („Poslušajmo studente, nećemo se pokajati“).

Raduje me buđenje, samoosvešćivanje i preumljenje velikog broja građana pod uplivom studentske moralne revolucije. Međutim, samo hrabrošću i istinom nijedna politička pobeda nije izvojevana, pa neće ni u Srbiji. Istina je da nas je značajno više, ali smo podeljeni, neorganizovani i oslabljeni unutrašnjim razlikama. Evidentan je i destruktivan upliv lažnih opozicionih partija, pripadnika raznih službi, preletača i političkih hohštaplera.

Entuzijastično verujem, da kroz svest o kolektivnom dobru, proaktivni studenti, profesori sa integritetom, prava opozicija, ProGlas, sačuvani sindikati, istinske NVO, slobodni i samosvesni građani, ujedinjeni kao funkcionalna, progresivna društvena elita, sa jasnim planom i programom rada i zacrtanim rokovima, mogu nenasilno smeniti ovu, ponovo ističem, nenarodnu i antisrpsku vlast. Bitno je da znamo šta hoćemo, ali i šta možemo, i to mora biti u saglasju.

Izbrišimo isključivost, ostrašćenost, samozaljubljenost, lične ambicije, precenjene ideje i sednimo za isti, okrugli sto. Predlažem da rektor Univerziteta u Beogradu predsedava i koordiniše naše aktivnosti. Predlažem da kroz dogovor (on) postavi svoje najbliže saradnike: dva sa univerziteta, dva iz pravih opozicionih partija, jednog iz ProGlasa, jednog iz sačuvanih sindikata, jednog iz istinskih NVO, dva iz grupe šire poznatih i opšteprihvaćenih aktivista/građana.

Predlažem da oni (njih deset), u konsultaciji sa svim akterima, predlože članove vlade u senci. Predlažem da ta vlada, za početak, razmotri „99 konkretnih predloga za bolju Srbiju“ koje su napisali nadležni resori partije Srbija centar (Srce). Naravno, svi predlozi su dobrodošli i,verujem, poznavajući saborce iz skupštinskih klupa, biće ih puno kvalitetnih i ostvarljivih.

Za one koji se bore protiv ugnjetavanja i autokratije, ne postoji druga organizaciona mogućnost osim samoorganizovanje jednakih i sličnih. To znači odsustvo stroge hijerarhije, preuzimanje svih oblika nenasilne borbe, gde će snaga stvaranja biti daleko iznad moći rušenja, gde će uspešne profesionalne karijere pojedinaca, bez senki i mrlja, biti zalog njihove kompetentnosti i poštenja.

Sve ova aktivnosti moramo završiti tokom leta, tako da 1. oktobra budemo spremni za završni proces ozdravljenja i izlečenja našeg društva, bez značajnih sekvela. Pri tome, budimo realni i dovoljno strpljivi – pad ovog režima se može odložiti, ali ne i izbeći. Jedini spas za sadašnju vlast vidim u našem (mogućem) nejedinstvu i neodlučnosti.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji i narodni poslanik stranke Srbija centar (Srce)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.