Izbeglice su produkt obostranog nasilja

O izbeglicama se još piše jednostrano – „oni su krivi“, kao da sa „naše“ strane, bože moj, nema krivaca. Tako nikad nećemo „isterati“ pravdu. Trebaju i jedni i drugi i treći priznavati istinu. I osuditi ekstremne nacionaliste u svojim redovima.

Pavle Radić je pretežno u pravu u svojim navodima da je bilo „masovne zloupotrebe Srba“ iz Beograda. „Ako vi tražite konfederaciju, Srbija će postaviti pitanje granica“ (Slobodan Milošević na XIV kongresu SKJ). U svom „događanju naroda“ Milošević je podigao nezapamćenu nacionalističku euforiju. Bila je godina 1989. Bila je još SFR Jugoslavija. U Knin 15. juna dolaze mitingaši sa Miloševićevim slikama na visoko uzdignutim transparentima i parolama „OVO JE SRBIJA“, „KNIN ČEKA SRBIJU“, „SLOBO, KNIN TE ČEKA“. Posle desetak dana miting u Kninu se ponavlja, a nakon toga po celoj Hrvatskoj i BiH. Tuđman, koji je izbegao Hag tako što ga je rak pokosio, na predizbornim govorima kazuje: „Ako glasate za HDZ i ako ja budem šef ove države – neće biti Miloševićevih mitingaša, njegovih slika, parola ‘Ovo je Srbija’ i četničkih kokardi po Hrvatskoj…“ „Tako je, Franjo – Živio!“ kliču mu mase. I Tuđman dobi izbore. A veliko je pitanje bi li pobedio. On ili Račan?

Hrvatski Srbi su zastrašivani da će im se ponoviti Jasenovac i nije ih teško bilo zastrašiti. Dogodila se „balvan revolucija“, Borovo Selo, pobune, Vukovar, Ovčara, Konavle i Dubrovnik, raketiranje Zagreba. Po Šešeljevoj mapi „Velike Srbije“, silom oružja je stvarana Republika Srpska Krajina (RSK), na kojoj je hrvatski živalj ubijan i progonjen. Onda je „Bljeskom“ i „Olujom“ još gore uzvraćeno.

Na suđenju u Hagu, nekadašnji lider Srba u Hrvatskoj Milan Babić je izrekao potresno priznanje: „Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osećanjem sramote i kajanja. Dozvolio sam sebi da učestvujem u progonu najgore vrste protiv ljudi samo zato što su Hrvati, a ne Srbi. Nevini ljudi su bili proganjani, nevini ljudi su nasilno isterivani iz svojih kuća i nevini ljudi su ubijani.“

U kratkom obraćanju sudijama posle priznanja krivice, Babić je rekao: „Čak i nakon što sam saznao šta se dogodilo, ćutao sam o tome. Još gore, nastavio sam sa službom i kroz moje vlastite aktivnosti postajao lično odgovoran za nehumane postupke koji su pogodili nevine ljude. Žaljenje koje osećam zbog toga je bol sa kojim moram živeti ostatak života. Ovi zločini i moje učešće u njima nikada ne mogu biti opravdani“ („Danas“, Beograd, 7. 3. 2006. godine). „Bol sa kojim je morao živeti ostatak života“, prekratio je Milan Babić samoubistvom.

Jedne posleratne godine u Novom Sadu je od strane Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji vođen razgovor o ratnim zločinima i suđenjima i Hagu, na kome je, od strane pojedinaca bilo paljbe po hrvatskim zločincima. Digao se jedan stari Ličanin, izbeglica iz Hrvatske, i izjavio: „Ljudi, ja u Lici imam sačuvanu kuću i imanje. Nikome se nisam zamjerio i mogu se tamo vratiti kad god ja hoću, ali se ja tamo nikad više neću vratiti. Zašto? Zato što ne mogu od sramote šta smo im sve radili…“ Jedan bivši borac Armije RSK, u razgovoru s piscem ovih redova, rekao je: „Ubijali smo napuštenu stoku i lešine su dugo smrdjele svuda, a poslije nismo imali šta jesti…“ Pavle Radić nigde ne tvrdi da su „Srbi bili loši, a Hrvati dobri momci“. Na svakoj strani je bilo vinih i nevinih.

Primarni krivci za sve ovo su političke naci-elite, koje su i povele rat za teritorije, a lagali da „brane svoj narod“. Gde god su nas „branili“, tamo smo stradali. Dok god svaka strana ne prizna istinu; dok većina Hrvata ne prestane braniti svoje političare i generale koji su krivi, a Srbi svoje političare i đenerale, napetost se neće smiriti.