Izbori mogu da počnu

Čak i da nam nije rečeno sa najviših mesta, svi mi dobro znamo značaj ovih izbora. Ovo nije samo biranje najboljih među najboljima, biranje između prošlosti i budućnosti, već je ovo izbor između bede i bogatstva, rata i mira, smrti i života. Iako su naši lideri, koji imaju sve i žive u blagostanju, spremni da poginu za vlast, koja bi nama obezbedila život dostojan nas samih, zašto ne bismo izginuli i mi čiji život nema nikakvog smisla.

I zato smo se svi mi koji izlazimo na izbore, pored znanja opremili efikasnim sredstvima potrebnim za taj dan. Neko će poći sa motkama, neko sa vilama, sa maljevima i ćuskijama, a neko sa zarđalim oružjem iz ratnih devedesetih godina. A sve zbog odbrane od suprotnog mišljenja ili zbog napada na one koji su glasali za pogrešne kandidate, ili one koji su pokrali glasove. Ako bude trebalo, spremni smo, svi do jednog, da izginemo kao vlasi na ringišpilu.

Prema operativnom planu našeg štaba, predviđeno je da će nas desetak ljudi da izgubi glavu i nekoliko puta više da bude teže i lakše povređeno. Sve što bi preko ovog broja više stradalo, značilo bi da plan nije bio realan, odnosno da značaj trenutka nije dobro odmeren. Ako bi se to dogodilo da nas više strada, bilo bi mesta za eventualnu individualnu političku odgovornost pojedinih članova izbornog štaba. Kritičari ovakve procene simboličnog broja stradalih kažu da dnevno više ljudi skoči sa mostova zbog izgubljenog posla nego što će da nas strada u ovako bitnom političkom trenutku koji traži velike žrtve. Kao i uvek, i sada će se veličina rata meriti brojem žrtava.

Zbog svega ovoga mi smo pozvali u pomoć policijske jedinice za brze intervencije, jedinice za vanredne situacije, kao i lokalne kriminalce koji su vrlo bitan faktor u kriznim vremenima i koji tada pokazuju svoj pravi patriotizam. Obezbedili smo i hitnu medicinsku pomoć sa poljskim ambulantama i veliki broj kardiologa, ortopeda i traumatologa. Ko god da pobedi, ili, ne daj bože, da neko izgubi, za sve ove službe biće pune ruke posla.

Jedino još ne znamo kako će se bezbednosno organizovati strani i domaći posmatrači. Vrlo lako se može desiti da dođu u oklopnim vozilima pa da nam pobegnu kako bi sa velike udaljenosti mogli da kritikuju naše izbore.

I sve drugo je spremno. Šatre za slavlje su postavljene, doterana su burad sa rakijom i hladnjače sa pivom i obezbeđene su estradne zvezde koje će da nam pevaju do zore. Iz jednog šatora gde je pisalo: „Zabranjeno štipanje estradne umetnice masnim rukama“, politički protivnici izbrisali su poslednje dve reči, pa ispada da može svako da štipa zamašćenim rukama sveže okupanu pevačicu, a u šatoru druge stranke sa natpisa „Ne pljuj po podu“, izbrisana je prva reč, pa ispada da treba pljuvati po podu. Primećeno je da su šatre veće što je stranka manja i što su joj manje šanse da pobedi. Te lude noći neće se znati ni ko pije ni ko plaća, znaće se samo čije su pare.

Ne znamo gde će biti luđa noć – da li kod onih koji pobede ili kod onih koji izgube i odbiju da priznaju pobedu svojim rivalima. Ipak, radije bih bio u koži onih koji izgube nego onih koji pobede. I u njihovoj šatri, naravno. A sve zbog onoga što nas čeka.