foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV)Blokade traju već četiri meseca i mnogi studenti se pitaju šta da se radi sa školskom i akademskom godinom koja polako prolazi. Neću ovde da ulazim u interpretaciju događaja u Srbiji: o tome sam dovoljno napisao za italijanske medije, a politikolozi i pisci, kao što su Boris Varga i Vladimir Arsenijević, ponudili su analize s kojima se potpuno slažem.
Što se tiče školske godine, smatram da nisam dovoljno kompetentan da komentarišem, pošto ne radim u školi, ali profesori kao što je Žarko Milojčević, čije kolumne u ovim novinama cenim zbog oštroumnih stavova, sigurno imaju dobre i validne ideje.
Što se tiče akademske godine, mislim da bi bilo bolje da se godina smatra izgubljenom, i da se počinje ab ovo od oktobra, i to iz nekoliko razloga. Prvi je vezan za ritam učenja. Nije u pitanju samo kvantitet, odnosno količina časova, koje možemo da nadoknadimo bržim tempom rada. Učenje je kao profesionalni sport, nešto što se vežba svaki dan.
Nikome ne bi padalo na pamet da se sprema za Olimpijsko takmičenje u plivanju, a da vežba intenzivno samo tri meseca pre takmičenja. Vežba se svaki dan, godinama, bez prestanka. Isto važi i za učenje. Ne može se nadoknaditi u roku od nekoliko meseci ono što smo izgubili, naročito ako nismo više naviknuti da idemo na časove i da učimo svakodnevno.
Ono što smo radili od oktobra do početka decembra, kad su počele blokade, studenti su već zaboravili. Čujem priče da ćemo nadoknaditi izgubljene časove tokom radnih nedelja, a ispitne rokove tokom vikenda. Zanima me ko od studenata će mi doći na časove tokom nedelje ako ima ispite sledećeg vikenda. Verovatno će ostati kod kuće da spremi neki ispit koji nije još položio i propustiće predavanja.
Time ćemo poslati poruku studentima da je učenje samo polaganje ispita i da su časovi, sve u svemu, formalnost. Nije tako: kao što je uvek govorio moj profesor Tulio De Mauro, poznati svetski lingvista i bivši italijanski ministar obrazovanja, na predavanju student uči, i to mnogo više nego kad je sam, sa knjigom, kod kuće.
Drugi razlog se tiče samog sistema obrazovanja: pogodilo me je ono što mi je napisalo nekoliko studenata: „Ova blokada nam je dobrodošla. Nisam ni shvatao/la da sam kao hrčak u točku dok nisam prestao/la da samo radim stvari vezane za faks“. Tačno je tako: studenti moraju na predavanja, slede kolokvijumi, ispiti, sve se izračunava u bodovima, a znanje je u drugom planu; nema uživanja u učenju.
Za to je sigurno kriv Bolonjski sistem (u srpskom sosu, zato što je ipak u Evropi takozvana „Bolonja“ malo drugačija nego ovde, ali o tome drugi put), ali je poenta ove priče negde drugde: studenti su sad našli motivaciju u borbi protiv nepravde. Generacija koja je odrasla u izolaciji zbog kovida, otkrila je druženje i ujedinila se oko višeg ideala. Da li će moći i hteti da se od danas do sutra vrati jednom sistemu koji od njih zahteva samo reprodukciju znanja, bubanje, bodove i ocene? Mislim da neće.
Nek se onda koristi vreme do početka nove akademske godine da se, zajedno sa studentima, izmisli novi sistem učenja, koji bi podrazumevao više znanja i manje bodova. Čudi me da niko, skoro niko, u opoziciji ne spominje školu, a bez škole nema budućnosti. Sem Zeleno-levog fronta, niko nije pokrenuo debatu oko nužnosti reforme, i, među pojedincima, samo je Dragan Đilas spomenuo potrebu reforme školskog sistema.
Kad sam ja bio student u Italiji, pre 25 godina, niko od studenata nije ni pomislio da blokira fakultete. Politička situacija u Srbiji je sigurno mnogo napetija nego što je tada bila u Italiji (iako nije bila nimalo laka, tad je vladao Berluskoni). Studenti su blokirali menze i studentske domove, ne fakultete. Zašto? Kao prvo, zato što su znali da se pravo na učenje ne podrazumeva (moji roditelji, na primer, nisu mogli niti da uče niti da studiraju) i nema smisla odreći se svog prava. Drugo, zato što tu katarzu koju studenti doživljavaju sada dok se šetaju po Srbiji, mi tadašnji studenti smo doživljavali na času sa našim profesorima.
Za mene, na primer, slušati predavanja Tulija De Maura ili Predraga Matvejevića je bilo kao da se penjem raketom do neba i vidim ceo svet na dlanu, što vam omogućava da razumete ko ste, gde ste, kojoj socijalnoj klasi pripadate i gde je vaša borba. I ja sam tada učestvovao u tim borbama.
Posle časa, kolege i ja bismo se vratili (spustili) u svet da nastavimo borbe koje smo započeli (neke, kao ona protiv neoliberizma, su bile izgubljene, ali to je deo igre: kad se boriš, možeš izgubiti, ništa strašno, biće druge prilike). Čini mi se, ali ovde možda grešim, da se ovdašnjim studentima ne žuri da se vrate na svoje obaveze, ne samo zato što njihovi zahtevi nisu ispunjeni, nego i zato što nemaju ni potrebu da se vrate u sistem koji zahteva da se oni samo vrte kao hrčak u točku.
Dok su državni fakulteti blokirani, privatni rade. Znam neke ljude koji su se već ispisali sa državnog i preći će na privatni već od septembra. Rekao mi je jedan student: „Ja podržavam borbu, ali hoću i da završim fakultet, a ovo je već druga blokada na Filozofskom Fakultetu u Novom Sadu u roku od manje od godinu dana; stalno imamo neki prekid, nema smisla učiti na ovakav način“.
Ako se nadoknadi ono što smo izgubili čisto da kažemo da smo nadoknadili, bez smišljenog plana, postoji rizik da se stvori veliki jaz između znanja koje se stiče na privatnom i onog na državnom, s tim da će privatni fakultet nuditi bolje obrazovanje. Rizik je da podelimo Srbiju ne na „studente u blokadi“ i „ćacije“, nego na bogate i siromašne. Ko ima pare ide na privatni fakultet, za ostale, izvol’te državni.
Ova blokada je prilika da se svi zapitamo koji sistem obrazovanja hoćemo i šta možemo da promenimo. Ne treba žuriti sa nadoknadom po svaku cenu. Bolje da se zaustavimo nekoliko meseci i da se malo zapitamo koji Univerzitet hoćemo. Samo napred, i na ovom polju, bez straha.
Autor je docent za italijanski jezik na Univerzitetu u Novom Sadu i slobodni reporter
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
