Između Evrope i Kosova

Miloje Popović Kavaja Još je stari Volter rekao da dnevne vesti nisu ono što bezazlen narod misli. Politika se vodi iza scene i debelih zavesa. Na prijemu koji je povodom nacionalnog praznika Francuske priredio Žan-Fransoa Teral, agilni ambasador te zemlje u Beogradu, pojavio se i novi premijer Mirko Cvetković, praćen drugim zvaničnicima. Na prvi pogled nema ničeg čudnog što je predsednik vlade jedne države, u ovom slučaju Srbije, čestitao ambasadoru značajan datum francuske istorije. Ali, iza ove posete kriju se neke nepoznanice i nagoveštaji vezani za srpsku političku scenu: Srbija je, ima tome već dosta meseci, povukla svog ambasadora iz Pariza u znak protesta zbog francuskog priznanja nezavisnosti Kosova. Povučeni su naši ambasadori i iz drugih zemalja koje su to isto uradile. Francuska i ostale zemlje nisu sledile princip reciprociteta, primenjivan vekovima u međunarodnoj diplomatiji, već su ostavile svoje diplomatske izaslanike u Singidunumu. Tako se napravio presedan redak u istoriji diplomatije: mala država od nekoliko miliona stanovnika uvela je neku vrstu mini -sankcija svim državama iz te aglomeracije od skoro pet stotina miliona ljudi, koje su priznale Kosovo.
Kako se onda može tumačiti dolazak premijera i njegovih saradnika na prijem jedne od tih država, jedne od najuticajnijih i najmoćnijih, koja je preuzela predsedavanje ovoj džinovskoj aglomeraciji? Da li je to nagoveštaj izvesne srpske popustljivosti i prethodnica odluke da se naši ambasadori, čije je povlačenje označeno kao privremeni dolazak na konsultacije, vrate u svoje rezidencije? I da se, što je mnogo važnije od diplomatskih fotelja, pristupi drugačijem odnosu prema čitavom pitanju. Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić u nedelju je odgovorio na ovo pitanje, najavljujući povratak ambasadora u zemlje Evropske unije.
Širi odgovor može se tražiti pre svega u događajima koji su doveli do ovakve situacije, u kojima su dve koalicione snage – Demokratska stranka i G17 plus sa jedne, i Demokratska stranka Srbije sa Novom Srbijom sa druge strane – zajednički definisale svoj otpor i nepristajanje na nezavisnost Kosova. Pri tome su ovi prvi smatrali, i danas smatraju, da to ne može biti prepreka ulasku u EU i potpisivanju Ugovora o pridruživanju, a drugi – da oni mogu slediti taj put samo ako EU prihvati Srbiju u skladu sa Rezolucijom 1244 UN. Dakle u njenoj teritorijalnoj celini, odnosno i sa Kosovom. Mnogi domaći analitičari smatraju da Demokratska stranka i proevropski blok suviše žure, insistiraju i vezuju svoju sudbinu za evropsku budućnost, koja će kad-tad doći. Proevropski blok, koji je formirao vladu, sada može mirnije da diše, pa sebi mogu dopustiti i malo opuštanje dizgina u odnosu na grešne evropske države, među kojima je i Francuska. Naš ministar inostranih poslova prošle nedelje posetio je Pariz, iako su ga tamo s naše strane dočekali samo diplomati nižeg ranga.
Iako ova cela srpsko-kosovska i evropska priča predstavlja jednačinu sa dve nepoznate, otopljavanje odnosa sa EU je neminovno. Pri tome će se proevropska vlada i dalje odlučno suprotstavljati otcepljenju Kosova, tvrdeći da se reintegracija u granice Srbije, ako je ikada uopšte bude, može efikasno rešiti samo ako smo u evropskoj porodici. Ključ se, dakle, nazire, ali se čeka i rešenje beogradskog čvora, jer bi nagli potez pomirenja prema Evropi, posebno u slučaju da se zatim održe novi izbori za gradsku vlast u prestonici, dao snažne argumente drugoj strani. Ona bi relativno lako mogla da dokaže javnosti i biračima da je ispravno postupila kada je raskinula odnose sa demokratama, karakterišući ih kao izdajnike. Iako je vlada Koštunice mogla da živi još godinu dana, ona je računala da će na večito osetljivom pitanju za Srbe – Kosovu moći da pobere uspeh na izborima, ali se u nečemu preračunala.