Kad mržnja postane jezik države: U Srbiji je taj proces posebno vidljiv

Ono što je u početku delovalo kao „nuspojava interneta“ ubrzo je prešlo u sferu institucionalne politike. U mnogim državama, od SAD pod Donaldom Trampom, do Mađarske pod Viktorom Orbanom i Srbije pod Aleksandrom Vučićem, govor mržnje se ne samo toleriše, već i koristi kao političko oružje. Kada vladajuće elite preuzmu taj rečnik, posledica je duboka polarizacija društva i transformacija javnog prostora u polje sukoba.

U Srbiji je taj proces posebno vidljiv. Vučićev politički uspon vezan je za devedesete, kada je govor mržnje bio dominantno sredstvo političke borbe. Danas je taj jezik obnovljen i prilagođen digitalnom dobu.

Protivnici vlasti označavaju se kao „izdajnici“, „strani plaćenici“ i „ološ“, čime se ne samo delegitimizuje njihovo političko delovanje, već se i smanjuje prostor za argumentovanu raspravu. Uz pomoć partijskih botova i kontrolisanih medija, ovakva retorika proizvodi zatvoreni krug u kome se mržnja iz digitalnog prostora vraća u institucije, a zatim ponovo širi među građanima.

Kada govor mržnje postane generisan od strane vlasti i sveprisutan u javnom prostoru, on nužno izaziva drugu stranu da odgovori istom merom. U takvoj dinamici, umesto da se sukob priguši, on se pojačava – jedan taborski urlik generiše drugi. A između njih ostaju oni koji ne žele da učestvuju u toj utakmici. Poput publike na teniskom meču, oni gledaju čas na jednu, čas na drugu stranu – ćutke, jer se od buke dva tabora više ništa drugo ne čuje.

Jasno se prepoznaje i paralelna borba za ućutkivanje klasičnih medija, onih sa uređivačkom politikom i standardima. U „instant svetu“, u kome lenjost prema učenju i informisanju dominira, otvara se prostor za tržište lakih rešenja: mržnja prema drugačijem stavu postaje roba koja se lako prodaje. Vređanje zauzima mesto polemike, „whataboutism“ – nekada znak nedostatka argumenata – postaje normalizovan način komunikacije, dok se uljudnost doživljava kao slabost ili predmet podsmeha.

Posledice su višestruke: društvo postaje trajno podeljeno, protivnici se dehumanizuju, a politika se svodi na borbu „patriota“ protiv „izdajnika“. Takva matrica idealna je za populizam, ali pogubna za demokratske procese. Umesto da podstiče dijalog, govor mržnje uništava poverenje u institucije i onemogućava traženje kompromisa.

Ovaj fenomen nije izolovan problem jedne zemlje. On predstavlja globalni izazov savremenoj demokratiji. Ako je demokratija zasnovana na otvorenosti i pluralizmu, onda je jasno da borba za demokratske vrednosti nikada ne prestaje. To nije statičko stanje, već stalni proces. Suština demokratije upravo i jeste u tome – u neprekidnom naporu da se očuvaju vrednosti slobode, tolerancije i poštovanja različitih stavova.

Odgovor, međutim, ne leži u cenzuri i zabranama. Takvi mehanizmi često vode u suprotnom pravcu, ka gušenju slobode govora. Rešenje je u povratku politici koja jasnim i inkluzivnim idejama eliminiše potrebu za govorom mržnje. Kada institucije nude smislene i pravedne politike, retorika podela gubi svoju moć.

Ako smo u stanju da prepoznamo značaj mikročestica, da istražujemo najsitnije delove prirode, da razumemo viruse i proizvodimo mikročipove koji upravljaju čitavim sistemima, onda nas ništa ne opravdava što se ne trudimo da pronađemo i negujemo male oaze ljudskosti i solidarnosti. One možda nisu velike po broju, ali jesu neprocenjive po ideji i snazi. A ipak, svakodnevno nestaju u oblacima mržnje koja se prosipa javnim prostorom.

Zato je negovanje tolerancije i razumevanja ključno. Društvo koje uči da se različitosti ne boji, već da ih doživljava kao snagu, ima šansu da prevaziđe logiku mržnje. Demokratija opstaje samo ako se svakodnevno brani, ne od drugih, već od sopstvenih iskušenja da podlegne najnižim strastima.

Autor je potpredsednik Pokreta slobodnih građana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.