Kad su cvetali mozgovi

Ne, ovo nisu reči srpskog akademika Dragoslava Mihajlovića. Ovu umotvorinu je potpisala Mira Marković, rigidna komuniskinja a u slobodnom vremenu još rigidnija kolumnistkinja s kraja prošlog veka. Kad god bi u njenim tekstovima čempresi prestali da šume; pahulje snega gubile u bleštavosti; a kopriva, kao i svaki cvet, počela da zaostaje u razvoju, kolumnistički žar raspirila bi – mržnja. Na nišanu su, po pravilu, bili oni koji nisu stigli da okopaju svoje njive jer su se, bežeći ispred streljiva, tamo, preko Drine, zaputili ka majci Srbiji.

„I ja, pripadajući ovom smoljavom i slinavom svetu Srbije, povremeno poželim da ljudima sa planine, kojih zbog njihove fizičke zavodljivosti i prevarnog šarma imam u priličnoj količini i u familiji, poručim da nam se skinu sa vrata i da se nose dođavola natrag svojim zaboravljenim gladnim kozama“.

Ne, ovo nisu reči ruskog akademika Mire Marković. Ovu smišljotinu je, nedavno, u dužem dijalogu sa nemačkim profesorom dr Robertom Hodelom, preko usta prevalio akademik Dragoslav Mihajlović, pisac kultnog dela „Kad su cvetale tikve“, u slobodnom vremenu – rigidni Srbin. Žaleći se na „stečene prednosti dinarske rase u Srbiji“, akademik je nedvosmislen u optužbama na račun onih „koji su napustili svoje koze i ovce u planini i nezvani došli u jedan pitom i dosta njanjav svet da mu kažu da su najbolji i da imaju pravo da mu sede na glavi“. Prevedena na akademski jezik i izvučena u naslov teksta koji je NIN preneo ta optužba glasi: „Trpimo teror gorštaka“!

Da su se akademikove reči našle na majci nesrećnog Vladana Lukića, predsednika grupe građana „Crvena zvezda“ republički javni tužilac Slobodan Radovanović ne bi „silazio“ sa malih ekrana. Da ih je izgovorio kakav drugi benevolentni drkadžija sa etiketom „dveraša“, „strojaša“ ili „obrazovca“, obe bi se Srbije, takvo je vreme, ujedinile u osudi. Da su skinsi ili kakva druga marginalna ali grupacija, bez kose ili mozga, svejedno, verbalno paradirali ulicom sa makar jednom akademikovom rečenicom, rizikovali bi bliski susret sa onom duguljastom spravom za uterivanje pameti u glavu, kako još zovu pendrek.

Onomad, kad je gomila ćelavih ludaka u Beogradu napravila šovinistički kermes sa tragičnim ishodom, Aleksandar Despić, tada potpredsednik SANU, u svojoj kratkoj recenziji slučaja preporučio je instituciji ludnice i palice:

„Te ljude treba izolovati. U ovom slučaju, terapiju treba da pruži policija a olakšavajuća okolnost je što se ove psihopate lakše prepoznaju!“

Invektive srpskog akademika Mihajlovića, koje alarmiraju neophodnost ako ne lečenja, onda neminovno izolacije od javnosti, ostale su bez javnog odjeka. Jer, akademici su najzdravija supstanca srpskog naroda. Nisu za habanje. A i nema te olakotne okolnosti zvane – laka prepoznatljivost.

Dragoslav Mihajlović, medjutim, kao osoba kojoj ovo nije prvi (ne)akademski izlet u (ne)poznato, odavno je prepoznatjiv. Čim bi njegov spisateljski žar zatinjao bledunjavim odsjajima, uredno bi overio svaku, pa i najmanju priliku da lansira akademsku abecedu nacionalizma, šovinizma ili, kako on to krsti -“antikvazijugoslovenstva“.

Skromno nesklon davanju mišljenja medju prvima je konstatovao da je „za Srbe Tito bio strašniji od Hitlera“ jer je Jugu „želeo da vidi kao zemlju bez Srba iz Srbije i on je to sprovodio, ređe preko Hrvata i Slovenaca, a češće preko drugih Srba, pre svega preko Crnogoraca“. Večito zapitan o smislu i potrebi svedočenja retko je propuštao priliku da upozori na opasnost da će Srbija „podvijena repa uskoro potpisati da je duhovna kolonija Crne Gore“. Uprkos upozorenjima desila se tragedija: „Umesto da se mi odvojimo od Crne Gore, desilo se da se jedna ništavna Crna Gora odvojila od nas“. Razočarenje je proširio i na druge Nesrbijance: „Pripadnici našeg naroda rođeni preko Drine i Save koji danas žive u Srbiji nadgornjavaju se sa Srbijancima kao s najgorim neprijateljima“.

I ne samo to: ti gorštaci su i dalje tu, u Srbiji, nemogućoj državi koje je „već treći put u dimu i krvi nestala, a maloumne jugoslovenske ideje i stečene prednosti dinarske rase u Srbiji su ostale“.

Time je akademska rasprava u krivici violentnih Dinaraca i nevinosti moravsko-vardarskog tipa Srba – nepovratno okončana.

Što znači da se obistinjuje ono proročanstvo (ne Tarabića) da će se Srbi, kad ne preostane dostojnih neprijatelja, poklati sami međ sobom.

A pod onom znamenitom šljivom ostaće samo lucidni akdemici držeći na nišanu – Alchajmera.

Tog junaka, međutim, vidi se iz priložnog, još niko nije nadjačao.

(Ovaj tekst je pisan 870. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)