Batinaši s kapuljačana napadaju demonstrante na mostu u Šapcu
Foto: BETAPHOTO/AMIR HAMZAGIĆ/DSPremijer izjavi u nedelju ono što već slušamo, barem ja lično, od pristalica njegove stranke ili onih koji su podlegli toj prizemnoj i providnoj manipulaciji medijskoj – da protestanti ne žale žrtve kojima posvećuju petnaestominutno ćutanje. Očigledno da ona teorija o protestima organizovanim iz Hrvatske nije dala rezultate, a vrhunski dokaz i sredstvo diskvalifikacije protestanata trebalo bi da posluži „argument“ da im navodno oni ne znaju ni imena.
Vrhunac je nevaspitanja kada oni koji snose moralnu, političku i krivičnu odgovornost za stradanje nedužnih ljudi spočitavaju ili insinuiraju da studenti i građani protestanti ne žale žrtve. Vrhunac bezobrazluka je kad ubice prigovaraju onima koji traže pravdu za njih da su ravnodušni prema žrtvama, dok oni svakodnevno ridaju suze i pokajnički metanišu.
Prvo, neznanje imena, i da je tačno, nije nikakav dokaz ravnodušnosti prema žrtvama. Evo, i ja sam ne znam im imena. Znam samo da ima starih i mladih, da je stradala porodica Firić i neki ugledni naučnik iz Makedoniije.
Ono što je najvažnije je da su tamo su stradali neki ljudi, kako god se oni zvali i ko god oni bili. Iako se najpre primarno tiče žrtava i njihovih porodica, na tragediju sa nastrešnicom niko nema ekskluzivno pravo, jer su stradali građani ove države, čak i ne samo oni. Svako od nas je mogao da se nađe pod njom i svako od nas je potencijalna žrtva neke nove moguće nadstrešnice, zato se protestima štiti celokupna zajednica. Na kraju krajeva, niti su protesti samo zbog nastrešnice već zbog svega onog što se nagomilalo u društvu u vidu bezakonja, nasilja i nepravdi. Nadstrešnica je samo poslednja i najveća kap koja je prelila čašu.
Naime, pod nastrešnicom nisu stradala imena, ne žalimo mi imena, već živi ljude, ma kako se oni zvali. Ime nikada realno ne predstavlja čoveka na koga se odnosi zato što što je veza između njih sasvim slučajna i veštačka. Ime nam gotovo ništa ne govori o identitetu čoveka (sem o površnim karakteristikama kao što su pripadnost određenoj naciji, rasi i sl.), ponekad nam ime ništa ne govori ni o polu čoveka jer ima muško-ženskih imena. Ime je samo puki simbol ili šifra za označavanje ljudi jer između izmena kao oznake i označenog ne postoji nikakva realna veza koja nešto suštinski govori o ličnosti čoveka, niti čoveka upoznajemo preko imena. I kad im znamo imena mi realno ne poznajemo te osobe. Ja, kada se upoznajem sa nekim novim licima, gotovo nikada ne zapamtim imena jer mi ništa ne govori o čoveku, a i moja pažnja i memorija je zauzeta njegovim bitnim fizičkim karakterstikama koje su mi vizuelno dostupne.
Drugo, sigurno je da žal za nepoznatim ljudima (koji su nam uglavnom i apstraktni) sigurno ne može biti podjednako kao za onima koji su nam poznati i bliski, ali to ne znači da ne postoji doza dužnog saosećanja i poštovanja, onoliko koliko je to prirodno i ljudski.
Pored toga, licemerno im se zamera i puštanje muzike koja im podiže moral i istrajnost u napornim aktivnostima. Doduše, takve pridike ne dolaze (samo) od predstavnika vlasti, već i od mnogih korisnih budala na društvenim mrežama.
Istini za volju, iako se poimence odaje 15-minutna pošta nastradalima ovo ipak nisu parastos protesti na kojima bi studenti ćutke nosili crninu.
Sećam se 90-ih kada je Đilas kao vođa studenata gostovao na RTS-u, a zlonameni voditelj ga tendenciozno upitao koliko je moralno to što studenti slušaju muziku dok u okruženju besni rat sa kojeg nam dolaze leševi nastradalih. Međutim, voditelj je bio nepripremljen da odgovori na kontrapitanje koliko je moralno što RTS redovno, čak i više nego uobičajeno, emituje veselu muziku.
Voditelj je bio zatečen, zabezeknut i ućutkan. Uostalom, i kada se na nekim sportskim i kulturnim manifestacijama odaje dužna pošta nastradalima, posle toga sledi igra koja se može okarakterisati kao veselje. Zašto i studenti nemaju pravo na svoju igru, nakon minuta ćutanja?
A i koliko današnja vlast drži do tih tragedija nacionalnih razmera i značaja govori i to što kada se fudbalske utakmice padnu u vreme tragedija, ona zbog utakmica pomera njihovo održavanje.
Postoje još jedna besmislena primedba uperena protiv studenata i građana koji protestuju. Zapravo, protiv onih koji im prilikom dočeka izražavaju dobrodošlicu dele puno hrane u vidu pečenja i ostalog posluženja. Ti moralisti smatraju da je to previše hrane namenjene studentima i da bi trebalo, u znak solidarnosti, podeliti siromašnima i valjda deo poslati gladnoj deci u Africi. To su oni koji vam, kada nahranite gladnog psa lutalicu, kažu da je bilo prioritetnije da ste to dali nekom gladnom detetu. Pri tom, oni ništa ne preduzimaju da sami smanje glad i siromaštvo ljudi.
Sem toga, iako primedbe i zakeranja nisu na račun neprikladnosti količine hrane, može se ipak reći da je ovo zemlja u kojoj se jelovnik na sahranama ne razlikuje bitno po svom luksuzu od onih na veseljima. Štaviše, završava se kolačima i tortom čak i kad se upokoje mladi ljudi. Ali, nikome ne pada na pamet da ožalošćenima prigovori da ne žale svoje drage pokojnike.
Ovakvo podlačko i glupo kritizerstvo je odraz našeg tradicionalnog malograđanskog moralizma koji olako, glupo, površno i licemerno sudi i osuđuje. Kod nas su se tradicionalno merile suze na sahranama i parastosima i zalogaji na proslavama.
Autor je sociolog iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
