Kako je Nicola Sarkozi pretvorio kaznu u sadržaj, pravdu u žanr, a demokratiju u farsu

Postoje društva u kojima je zatvor kraj političke karijere. Postoje i ona u kojima je to tiha sramota o kojoj se više nikada ne govori. A onda postoji Francuska našeg vremena — zemlja u kojoj bivši predsednik Republike, pravosnažno osuđen za teška krivična dela, provede simboličan broj dana u zatvoru, izađe gotovo netaknut i potom, gotovo bez pauze, objavi knjigu pod naslovom „Dnevnik jednog zatvorenika“, pretvarajući kaznu u medijski sadržaj, pravdu u književni žanr, a ličnu odgovornost u bestseler.

Ako je ovakav scenario postao moguć u zemlji koja sebe vidi kao kolevku moderne demokratije, onda pitanje više nije šta se desilo sa Nicolasom Sarkozyjem — već šta se desilo sa Francuskom, i sa evropskim poimanjem pravde uopšte.

Nicolas Sarkozy nije osuđen zbog proceduralne greške ili političkog lapsusa. Osuđen je zbog korupcije i trgovine uticajem, a njegovo ime ostaje trajno vezano i za slučajeve nezakonitog finansiranja predsedničke kampanje, uključujući aferu sa libijskim novcem — jednu od najtežih mrlja na savremenoj francuskoj politici. Reč je, dakle, o delima koja pogađaju samu srž demokratskog poretka: poverenje u institucije, jednakost pred zakonom i poštenje izbora.

Kazna je, formalno, bila zatvorska.

U stvarnosti, Sarkozy je u zatvoru La Santé proveo tek nešto više od dvadesetak dana, nakon čega je pušten na slobodu, uz obrazloženja vezana za žalbene postupke, godine starosti i zdravstveno stanje. Drugim rečima: u zatvor je morao da uđe — ali zapravo nije morao da ga zaista” živi”. Jer, boravak bivšeg predsednika nije imao gotovo ništa zajedničko sa iskustvom prosečnog zatvorenika u Francuskoj: izdvojena i obezbeđena ćelija; redovne i olakšane posete porodice i advokata ;, stalan kontakt sa spoljnim svetom; mogućnost pisanja i rada; tretman ličnosti „posebnog statusa“. To nije bila kazna u punom smislu te reči.

To je bio zatvor bez stvarnog lišenja, bez anonimnosti i bez gubitka kontrole. I upravo iz tog prostora — prostora privilegije — nastaje knjiga koja se predstavlja kao univerzalno zatvorsko svedočanstvo.
Posebnu težinu ovom slučaju daje i činjenica da Sarkozy nije čekao. Knjiga je objavljena gotovo odmah po izlasku iz zatvora i lansirana uz snažnu medijsku podršku.

Rezultat? Preko 100.000 prodatih primeraka u rekordnom roku, vrhovi top-lista, status izdavačkog događaja sezone. Dok hiljade ljudi izlaze iz zatvora slomljeni, stigmatizovani i nevidljivi, bivši predsednik izlazi — sa tiražom.

Reakcije javnosti bile su brze i brutalno iskrene: „Nije loše. Od honorara će moći da plati još nekoliko advokata.“; „Kada možemo da očekujemo TV-seriju? Prva sezona: La Santé.“; „Ovo je sigurno samo prvi tom. Slede nastavci.“; „Obični ljudi izlaze iz zatvora slomljeni. On izlazi kao autor.“, itd.,itd. I to nisu šale. To je društvena dijagnoza.

U nekom drugom kontekstu, ova priča bi zvučala poznato. Previše poznato.

Kao narativ iz zemlje u kojoj su institucije slabe, pravda selektivna, a moćnici sudske presude koriste kao epizode u ličnom PR-projektu. Više kao priča iz Srbije nego iz Francuske.

Ali upravo tu leži njen najdublji problem.

Jer ovo se ne dešava na evropskoj periferiji, već u njenom simboličkom centru. U zemlji koja drugima drži lekcije o vladavini prava, dok istovremeno pokazuje kako se kazna može neutralisati statusom, a krivica prepakovati u luksuzni izdavački proizvod.

„Dnevnik jednog zatvorenika“ ne poručuje da je sistem pravedan. On poručuje da je sistem savladan. Da postoje dve pravde: jedna za anonimne, i jedna za moćne.

Dok obični ljudi gube godine, dostojanstvo i budućnost, bivši predsednik gubi nekoliko nedelja — i dobija narativ. Ne da bi se suočio sa odgovornošću. Ne da bi se izvinio. Već da bi još jednom kontrolisao priču.

Ako bivši predsednik može da iz zatvora izađe kao bestseler-autor, a ne kao osuđenik, onda problem nije u njemu. Problem je u društvu koje je odlučilo da se Pravda završava tamo gde počinje privilegija.

U tom smislu, ova knjiga nije skandal — ona je dokument vremena.

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.