Kakva korist može da se pojavi u slučaju pomilovanja osuđenog nasilnika?

Ova modifikacija koju živimo po Ustavu iz 2006. godine i koja se i dalje zvanično zove republika dokazano ima konstruktivne greške na koje su, nažalost, spremni da ukažu samo pojedinci i slabo uticajne političke stranke. Reakcije od momenta tragičnog stradanja naših 16 sugrađana su skoro sve bile pogrešne.

Svedoci smo najtužnijih dana u novijoj našoj istoriji. Pored svih tragičnih događaja koje smo nekako preživeli, deluje da iz njih nismo baš izvukli mnogo pouka. Vlast ne prihvata da su građani nosioci suvereniteta. Građani koji glasaju za vladajuće, ali identično i svi oni koji glasaju za opozicione stranke.

Ako bi neko da brani državu, onda mu je dužnost da brani pre svega slobodu i prava svakog građanina u toj državi. Posebna je odgovornost većine da zaštiti prava manjina. Nacionalnih, političkih, društvenih. Bilo kakvo ugrožavanje autonomije Univerziteta, bilo kakvo nasilje među građanima koji različito misle o sudbini svoje zemlje, bilo kakvo nasilje nad građanima bez jasnog zakonskog okvira, samo nas udaljavaju od onoga čemu stremimo od 1990. godine – slobodne, demokratske, evropske, moderne države zasnovane na zakonima i vladavini prava.

Međutim, kao što se vidi i dalje je za većinu, ali i za političku manjinu, prihvatljivije da slede odluke „suda svoje partije“ umesto da učestvuju u izgradnji sudske grane vlasti koja je korektiv i kontrola izvršne i zakonodavne vlasti. Blokada parlamenta, koji i inače već dugo radi u potpuno neparlamentarnim uslovima, počinje da ometa i samu zakonodavnu vlast.

Preostaje, bar tako deluje, da državom rukovodi samo izvršna vlast. Što sa sobom nosi (reklo bi se isključivo) samo ulazak u nove i nove greške i konfrontacije u društvu.

Tako, eto, i institut pomilovanja postaje oruđe za političke obračune – od (ne)ispunjavanja zahteva, hoću pa neću, pa hoću, ali samo za one za koje ja mislim da treba. Iako pomilovanje jeste u modernim državama iz prošlosti zaostali prerogativ predsednika republike, ono po stručnim mišljenjima predstavlja sredstvo u izvesnom smislu jače i od sudske odluke (presude), koje podrazumeva „akt milosti, oprosta, milosrđa, oproštaja i velikodušnosti suverena“.

Milost predstavlja osnovni i preovlađujući razlog davanja pomilovanja u svetu, a u Srbiji je dobar primer davanja pomilovanja iz milosti, ono koje je bivši predsednik Boris Tadić dao glumcu Žarku Lauševiću, koji je bio osuđen za ubistvo dva lica i ranjavanje trećeg u prekoračenju nužne odbrane. Doprinos koji je, tako pomilovan, Laušević dao srpskoj državi kroz sopstveni učinak u kulturi ovog naroda potvrđuje dodatno ispravnost donošenja takve predsedničke odluke.

Neki autori pak polaze od nešto drugačijeg ugla posmatranja, pa u pomilovanju prevashodno vide korektiv pravičnosti i humanosti. Nesporna je i politička komponenta u primeni pomilovanja. Ona može da predstavlja korist za donosioca takve odluke. Kakva korist, međutim, može da se pojavi u slučaju pomilovanja osuđenog nasilnika – ko god da je u pitanju? Kakav se očekuje doprinos takvog lica na razvoj društvenih odnosa kod nas, ikada a pogotovo u trenucima kada je sve više nasilja na ulicama naših gradova? Kakva je pravednost u takvoj odluci skrivena?

U Rusiji se u narodu kaže: „pomilovati zlog čoveka znači kazniti dobrog čoveka“, pa bi s obzirom na široko rasprostranjene političke izlive neograničene ljubavi prema današnjoj državi Rusiji možda svako u Srbiji mogao da izvuče neku pouku iz ove njihove izreke. Kad već, čini mi se, kao da namerno zaboravljamo sopstvene narodne umotvorine.

I da se vratimo početku, ne treba današnja Republika Srbija da ponavlja svoje greške sa početka višestranačkog sistema 1990. Niti treba da upoređuje delovanje naših državnih organa reda sa delovanjem u nekim još više policijski ustrojenim državama. Treba jasno poštovati državne zakone, ali za to je neophodno prvo i povratiti izgubljeni legitimitet predstavničke demokratije u Srbiji.

Da bi se to desilo neophodno je barem izmeniti izborne zakone. Parlament posle mnogo godina mora da postane zaista reprezentativno telo, a ne skup partijskih poslušnika nekoliko stranaka koje uspeju da dopru do najvećeg broja birača kroz posedovanje dovoljno finansija, uticaja na medije i glasače. U decembru smo predlagali vlasti da započnu dijalog. Danas tražimo sazivanje Okruglog stola o izbornim uslovima. Srbija ne sme da ostane jedna izborna jedinica.

Poslanici, ako su zaista vlasnici svojih mandata, moraju da počnu da odgovaraju lokalnim sredinama koje ih biraju a ne vrhovima svojih partijskih struktura. Predsednik sam političke stranke ali iskreno verujem da ne treba da u parlamentu u ime moje stranke sede meni dragi ljudi nego ljudi koji će najbolje da predstavljaju svoje gradove i sela. Međutim, i to je jedna od onih brojnih konstruktivnih grešaka koje hoćemo da promenimo samo mi, pojedinci i stranke sa malim uticajem na biračko telo. Zato je neophodno održavanje Okruglog stola svih.

Pored broja izbornih jedinica treba uvesti i većinski izborni sistem na lokalnom nivou, reformisati potpuno izgled, nadležnosti, način rada jedinica lokalne samouprave. Nikako nije potrebno imati stotine i hiljade stranačkih poslušnika – odbornika. Treba većinski birati gradonačelnike i malobrojna opštinska i gradska veća u novoformiranim hiljadama jedinica lokalne samouprave (umesto sadašnjih postkomunističkih 174!)

Konačno, 35 godina višestranačke republike pokazalo je više slabosti nego značaja i snage republikanskog šefa države. Tradicija našeg naroda, istorijski razlozi, vrednost domaće dinastije potomaka vožda Karađorđa… i mnogo još takvih nacionalno-romantičarskih razloga je danas od drugorazrednog značaja za uspon rojalističke ideje u Srbiji. Naprosto, svaki republikanski predsednik svojim delovanjem (a budimo pošteni i očekivanjima građana, njegovih birača) težio je i često klizio ka uspostavljanju svoje lične vladavine u maniru najboljih (ali i najgorih) apsolutističkih monarha.

Time uloga nadstranačkog, naslednog šefa države (monarha) koji je omeđen striktnim ustavnim protokolarnim ovlašćenjima i koji zaista kroz tradiciju spaja istorijski prošlost i budućnost nacije i države postaje sve prihvatljivija sve širem krugu građana. Takođe, ozbiljnu kontrolu ustavnog ponašanja šefa države u Kraljevini Srbiji vršili bi parlamentarni predstavnici građana koji ni na koji način ne bi zavisili od volje tog istog šefa države.

Nijedna partija ne bi njemu bila bitnija od druge, a ni akte pomilovanja takav monarh ne bi donosio kao izraz želje za političkim dodvoravanjem ikome. Jer naprosto ni njemu to ne bi bilo bitno. Kao ni sud bilo koje partije, već samo poštovanje pravnog sistema koji bi poslanici unutar Doma Narodne skupštine ustrojavali. Unutar zdanja, a ne ispred – ni na ulici, niti u parku.

Autor je predsednik Srpskog pokreta obnove

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.