Karijera kao primer posvećenosti

Svetozara Rikanovića upoznao sam sredinom devedesetih godina, tokom njegovog angažmana u konsultantskoj kući CES Mecon. Pripadao je prvoj generaciji visokih državnih i privrednih funkcionera koja nije učestvovala u Drugom svetskom ratu, a koja je tokom osamdesetih godina pokušavala da reformama izvede jugoslovensku privredu iz dugotrajne krize. Tokom karijere obavljao je brojne funkcije: bio je direktor u više preduzeća i banaka, potpredsednik Vlade Srbije, kao i ministar finansija SFRJ.

Na toj funkciji predvodio je jugoslovensku delegaciju u pregovorima sa Međunarodnim monetarnim fondom tokom druge polovine osamdesetih godina. Zajedno sa profesorom Kovačem dao je ključan doprinos uvođenju politike realno pozitivnih kamatnih stopa na bankarske kredite, što je predstavljalo jedan od značajnih koraka ka uspostavljanju tržišnih principa u finansijskom sistemu.

Nakon Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, skrajnut je iz političkog vrha, što se odrazilo njegovim imenovanjem za ambasadora u Londonu, da bi se po okončanju ambasadorske funkcije povukao iz aktivnog političkog života.

Po završetku političke i menadžerske karijere, Rikanović je sa 60 godina započeo novu profesionalnu fazu – poslovni konsalting. Kao tada mladog ekonomistu, impresionirala me je njegova spremnost da sistematski stiče nova teorijska znanja iz oblasti ekonomije, finansija i menadžmenta i da ih povezuje sa bogatim praktičnim iskustvom. Sa velikim entuzijazmom proučavao je savremenu stručnu literaturu, ovladavao softverskim alatima i primenjivao ih u različitim vrstama analiza.

Bio je svestan ograničenog znanja o tržišnom funkcionisanju banaka i preduzeća u Srbiji, zbog čega je aktivno posredovao u uspostavljanju saradnje domaćih konsultanata sa vodećim svetskim konsultantskim kućama. U oblasti konsaltinga rukovodio je restrukturiranjem više velikih preduzeća koja su potom uspešno privatizovana.

Krajem devedesetih i početkom ovog veka vodio je i programe restrukturiranja dugova preduzeća prema bankama, nastalih kao posledica dugogodišnje prakse kreditiranja pod netržišnim uslovima. Kao bivši direktor Beobanke, dobro je poznavao prirodu odnosa između društvenih banaka i preduzeća, dok je kroz saradnju sa stranim bankama i MMF-om stekao uvid u načine rešavanja takvih problema u tržišnim privredama.

Njegova karijera ostaje primer posvećenosti reformama, stručnosti i javnoj službi u različitim političkim i ekonomskim sistemima. U savremenim okolnostima, u kojima se javne funkcije često koriste za lično bogaćenje, a partijski interesi stavljaju iznad interesa društva, takvo opredeljenje može delovati idealistički. Ipak, upravo bi ono trebalo da bude pokretač svih koji se bave javnim poslovima.

Autor je redovni profesor Univerziteta u Beogradu, Ekonomski fakultet

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.