Kičma je najvažnija

Na maturskoj večeri učenika Pravno-birotehničke škole „9. maj“ iz Beograda, početkom juna u hotelu „Hyatt“ u Beogradu, nastao je problem kada sam hteo da se obratim prisutnima. Organizator je rekao da ga je zvao direktor škole Slobodan Pavlović i poručio mu da učenik Ivan Ninić ne može da govori. Posle jednočasovne polemike, organizatori su mi ipak dozvolili da kažem nekoliko reči. Rekao sam, između ostalog:
„…Poštovani profesori, poštovane koleginice i kolege maturanti, četiri godine su brzo prošle, mnogo brže nego što smo očekivali. Za ove četiri godine odrasli smo i stekli smo jedno novo iskustvo. U tome su nam svoj nesebičan doprinos dali profesori koji su večeras sa nama, kao i neki pojedinci koji nisu ovde. Zahvaljujem razrednim starešinama na pruženoj podršci i na tome što su uvek kada je to bilo potrebno u velikoj meri bili uz svoje učenike. Zahvaljujem što su imali razumevanja za naše nestašluke i gluposti i izgradili kod nas neke vrednosti.
Zahvaljujem profesorima koji su nas učili formi. Zahvaljujem profesorima koji su nas učili suštini. Zahvaljujem profesorima pojedincima koji su nas učili podjednako i suštini i formi, jer su kod nas učenika razvili svest da budemo ljudi, a ne roboti i automati, da budemo službenici, a ne poltroni i podanici. Hvala pojedincima koji su nam pomogli u izgradnji naše ličnosti, koji su nam dopuštali da imamo kičmu, da imamo svoje ja i svoje stavove. Hvala vam što ste nas učili da u nekim situacijama budemo fleksibilni i konstruktivni.
Treba li da zahvalim tročlanoj upravi škole i profesorima pojedincima, poltronima i podanicima uprave škole, na poturanju noge, saplitanju i lepljenju flastera na usta nama učenicima, uvek kada je to bilo neophodno? Pored kontinuiranog saplitanja, ovi pojedinci uskraćivali su nam slobodu govora, mišljenja i pisanja. Takvi neka se stide svoje ličnosti i svoje cene. Njihova cena se ogleda u neradu, slobodnom danu, povećanju plate, šoljici kafe ili čaši viskija. Takvim profesorima preporučujem da se isprave, mnogo su se savili. I njima ću zahvaliti: hvala im jer su nas naučili koliko je život surov i kakvi ljudi ne treba da budemo.
Nama učenicima vreme će pokazati pojedinačni doprinos svakog profesora, a vama profesorima vreme će pokazati profesionalni uspeh vaših učenika. Profesorima koji stoje uspravno želim da se nikada ne saviju, a profesorima koji su savijeni, želim da se što pre usprave jer kičma je najvažnija…“
P.S. Šteta što se niko iz tročlane uprave škole to veče nije pojavio da čuje ovu besedu, da posle svake izgovorene rečenice čuje gromke aplauze 250 učenika i 20 profesora. Da im je obraz čist, sigurno bi matursko veče proslavili zajedno sa svojim učenicima.