Ko će platiti cenu zaokreta

Zagorka Golubović Šta samoispisivanje i ponovno upisivanje DSS-a u takozvani demokratski blok u roku samo od tri majska dana, govori o političkom kredibilitetu te stranke i političlkoj „doslednosti“ Vojislava Koštunice? Uputno je time se pozabaviti da bi se objektivno analizirao „happyend“ sa formiranjem nove vlade „demokratskog bloka“ u Srbiji. Verujem da su građani koji su glasali na poslednjim izborima za demokratske snage, uključujući i jedan broj članova DSS-a, bili šokirani cirkusijadom na zasedanju Skupštine 7. maja, ne zato što su bili nepripremljeni za moguću podršku DSS-a radikalu Tomislavu Nikoliću za predsednika Skupštine, jer je i ranije bilo jasno da je Koštunica bliži SRS-u nego DS-u po svojim političkim ubeđenjima, već zbog prikupljene „hrabrosti“ da to i javno obelodani; ali su građani poverovali da je ta igra Vojislava Koštunice sa otvorenim kartama najzad stavila stranku na svoje mesto što se tiče suprotstavljanja demokratskom bloku. Ali zaljubljenost u vlast Koštunice i njegova „politička harizma“ (koju je umislio) bila je u podtekstu naizgled nedoslednog (u stvari nedoličnog) ponašanja, kada je DSS ponovo iznenadila građane prihvativši poziv Borisa Tadića da se, posle čina od 7. maja, obnove pregovori o formiranju vlade, što jasno pokazuje da je žudnja za vlašću osnovno merilo kojim se u svojim političkim igrama rukovodi predsednik DSS-a, da bi sačuvao za sebe mesto premijera i uz Jočića kao novog ministra policije, obezbedio svoj uticaj na zaustavljanje reformi u policiji i pravosuđu i nastavio sa nerešavanjem problema u pogledu isporučivanja ratnih zločinaca i organizovanog kriminala. Time je Koštunica postigao ono što mu je bilo glavno, da sačuva premijersku fotelju, ali će i DS time izgubiti mnogo od naraslog ugleda, koji je bio potvrđen na januarskim izborima. Zato treba proanalizirati kakva je to „pobeda“ nove vlade takozvanog demokratskog bloka, što je zdravo za gotovo prihvatila i međunarodna zajednica. Pogledajmo malo dublje šta nam obećava ta „pobeda“, osvrćući se na dva čina: na ono što joj je prethodilo 7. maja i ono što je iza toga sledilo u kratkom roku od nekoliko dana.
Prvi čin. Sedmog maja dogodilo se sramotno zasedanje Skupštine Srbije, na kojoj je za njenog predsednika izabran Tomislav Nikolić (zamenik Vojislava Šešelja), zahvaljujući podršci DSS-a u formiranju skupštinske većine, koja je odobrila taj izbor. Tim izborom DSS je dozvolila reafirmaciju „šešeljizma“ u strukturama najviše vlasti i potvrdila svoj do tada vođeni politički kurs u pravcu vraćanja u devedesete godine prošlog veka, verujući da su građani zaboravili da je radikalska politika predstavljala najtvrđe krilo Miloševićevog režima u vreme učešća u toj vladi (podsetimo se da je Šešelj bio tvorac najgorih zakona u tom periodu: zakona o informisanju i o ukidanju autonomije Univerziteta), ali i da je predsednik SRS-a (kojeg sada zastupa Nikolić) optužen za ratne zločine i čeka suđenje u haškom Tribunalu. Ali možda se Koštunica i nije prevario što se tiče zaborava građana, jer uprkos tome što se moglo pretpostaviti da će se u budućnosti sudbina Srbije krojiti iz Haške sudnice (Aleksandar Vučić je, piše se, bio odmah otrčao u Hag po instrukcije), jer predsednik Skupštine je drugi čovek po značaju u strukturi vlasti, mi pređosmo skoro potpuno ćutke preko tog sudbonosnog događaja. Da. Srbija nije Francuska, koja ni po treći put nije dozvolila da krajnji desničar i ultranacionalista Le pen postane predsednik države, jer mi nemamo dva veka demokratske tradicije. Ali mi olako bacamo pod noge i ono malo „tradicije“ kada smo počeli sa osvajanjem slobode i zakoračili putem demokratskog preobražaja (čiji je vesnik bio troipomesečni građanski protest 1996/97, zatim 5. oktobar pa početak reformisanja autoritarnog režima 2000).
Zanemelost pred užasom koji nam se dešava pred očima i koji nas vraća ne samo u 90-te, već po izvesnim programskim idejama i obeležjima dosadašnje politike druge „demokratske“ vlade, i u srednji vek (za razliku od grandioznih demonstracija u Turskoj za očuvanje sekularne države, kod nas se desekularizacija vraća bez otpora), teško se može opravdati dubokim razočaranjem građana zbog neispunjenih obećanja i nada podstaknutih 5. oktobra i time pojačanom bespomoćnošću pojedinaca (koji su, ne tako davno, bili vrlo aktivni i odgovorni u rešavanju pitanja naše sudbine) i zamrlošću građanskih pokreta koji su cvetali u vreme režima Slobodana Miloševića.
Da li je trijumfalni usklik Aleksandra Vučića za skupštinskom govornicom tog datuma naše sramne istorije: „Naše tek dolazi!“ dopro do svesti V. Koštunice da je njegova podrška Radikalnoj stranci ohrabrila tog agresivnog i nevaspitanog poslanika da već tada dočara pobedu svoje stranke, iliti come back bivšeg režima? Da li je Koštunica bio i za trenutak svestan u šta uvaljuje Srbiju, koju od tog datuma više niko ne bi mogao doživljavati kao demokratsku, čega su građani koje smo intervjuisali bili i ranije potpuno svesni što se tiče karaktera politike koalicione vlade Vojislava Koštunice. Ali (u prvom činu) igrajući otvorenim kartama, kada je stvorila parlamentarnu većinu sa SRS-om, DSS se sama ispisala iz demokratskog bloka, manifestujući vlastoljublje na poznati način: „posle mene potop“, jer je vlast shvatila kao cilj po sebi za koji je dozvoljeno boriti se svim sredstvima. Tim činom je ta logika V. Koštunice bila samo do kraja ogoljena. Uzgred, da bi se potvrdilo da taj prvi čin nije bio veliko iznenađenje, i ja ću se, poput Borke Pavićević, pozvati na izvrsnog karikaturistu Koraksa, koji više od decenije dočarava egzaktno našu društvenu i političku situaciju, pogađajući i karikaturom od 9. maja u Danasu in medias res „nizbrdice“ u koju vodi politika predsednika DSS-a, crtajući kako V.K. na grobu S.M. sluša poruke da bi nastavio njegovim tragom. Mislim da će Koraksova demistifikacija Koštuničinog opravdanja da je stvaranjem skupštinske većine sa radikalima samo sledio princip legalizma (zbog većinskog prisustva poslanika SRS-a u Skupštini), otvoriti oči i poslednjoj grupaciji građana (i unutar samog DSS-a), koji su još verovali da je Koštunica na strani demokratije, jer je teško poverovati da jedan pravnik, sa naučnom reputacijom (koji je naročito proučavao istoriju parlamentarizma) ne zna da se ne može po svaku cenu braniti većinski princip, budući da je i Hitler po tom principu došao na vlast i podario Evropi užase Drugog svetskog rata. „Mudro“ objašnjenje gospodina Aligrudića, da podrška DSS-a izboru radikala za predsednika Skupštine Srbije „nema nikakvu političku konotaciju“, dokaz je ili njegove političke nekompetencije, ili rezultat njegovog uverenja da su građani naivni i glupi i da im se svaka glupost može prodati.
Međutim, prebrzo verovanje u konačni trijumf radikala ispoljio je i Tomislav Nikolić koji – iako se još nije bio ni ustoličio u fotelju predsednika Skupštine, razmišljajući kako da odugoveči svoju vlast u slučaju da se ne formira vlada i da se raspišu novi parlamentarni izbori – predočio je mogućnost proglašenja vanrednog stanja, čime bi se sprečili izbori i dala ovlašćenja predsedniku Skupštine da (po Ustavu, za koji je glasala i DS) menja i zakone i utvrđena građanska prava i na taj način uspostavi davno priželjkivani san o policijskoj državi. Time se može objasniti zašto je i odbio da uđe u političku koaliciju sa strankom koja mu je u Skupštini dala poverenje, verovatno zato što bi iznetom namerom o vanrednom stanju izbegao da kao saodgovoran u vladi sa DSS-om primi vruć krompir u pogledu statusa Kosova i drugih gorućih unutrašnjih problema, opredeljujući se za ono što je lakše, a što je sama suština politike SRS-a stalna proizvodnja haosa u Srbiji.
Ali ne treba smetnuti s uma da i politika DS, naročito u poslednjim događajima, nije bila dovoljno odlučna i jasna, čime je dovela u opasnost tu stranku da izgubi poene koje je stekla na poslednjim izborima (koji dajući poverenje DS i Borisu Tadiću nisu glasali za davanje mandata DSS-u za sastav nove vlade). Zbog toga se pitam da li je i DS, a da i ne govorimo o G17 Plus, nevina u pogledu šanse koja je data radikalima 7. maja, nadajmo se, ipak, za prerani pobednički trijumf SRS? Stoga je izjava gospođe Minić posle ovog događaja da su „proevropske i prodemokratske snage u Srbiji u defanzivi“, isuviše bleda ocena onoga što se događa na političkoj sceni Srbije (i ne samo od 7. maja).
Nastavlja se