Ko se to zabavlja

Ako ne razgovaraju, da li onda to znači da imaju veliki problem, koji kriju od građana? Ako pak razgovaraju, zašto nam daju u najmanju ruku zbunjujuće izjave, pa sad treba da odgonetamo šta je ko tačno mislio i da li je stvarno mislio, ili samo preko medija nekome šalje neku poruku? Evo, na primer: predsednik Srbije Boris Tadićizjavi da jedva nekako sastavljeni budžet „nije idealan“ ali da tako mora, jer da se napravio idealan sa stanovišta ekonomske struke – on bi bio bolan za mnoge građane. Uzgred, predsednik zapreti da će ministri koji ne pokažu dobre rezultate biti smenjeni. U isto vreme potpredsednik Vlade Ivica Dačićizjavi da je na pomolu krah privrede i da treba napraviti „političku procenu ko s kim može da funkcioniše“. Pa ako se utvrde problemi, vlada se može rekonstruisati i bez izbora, „ako postoji politički dogovor na drugoj strani“.

Neki od nas su naivno mislili da je politička porocena ko s kim može većnapravljena, pa je u skladu s tim i formirana vlada. Osim ako zbog naknadne „prekompozicije“ Srpske radikalne stranke nije došlo do tolike promene da je sad iskrsla još jedna „druga strana“? I na kraju, u ovom nizu pitanja, da li Dačićmisli i na svoju, ili samo na neku drugu stranku, na primer G-17 plus, kad pominje politički dogovor na nekoj drugoj strani? I uopšte, zašto se ministar policije bavi krahom privrede i svetskom ekonomskom krizom i plaši nas katastrofičnim izjavama, ako ne želi nešto drugo važno da nam saopšti?

Dakle, sve sama pitanja, a niko ne nudi odgovore. Ne znamo u ovom trenutku ni kako predsednik Tadićmisli da, na primer, zameni ministre iz stranaka koalicionih partnera ako se, kako kaže, ispostavi da dobro ne rade. Da li će oni da se samozamene, ili će on da zameni i njih i njihove stranke u vladi?

Potom, nova nepoznanica: predsednik Tadićkaže da nam predstoji bitka za svako radno mesto i da je očuvanje radnih mesta najvažniji zadatak državne politike u sledećoj godini. To nije ništa sporno, niti novo. Ali, ministarka finansija Diana Dragutinović, na drugoj strani, priznaje da vlada kalkuliše sa smanjenjem privredne aktivnosti, pa se zbog toga očekuje da broj nezaposlenih dostigne čak milion ljudi. Sa sadašnjih ispod 800.000, to je veliki skok i znači nema reči o očuvanju radnih mesta.

O tome, nam, uostalom, govori i sam budžet. Veliko je pitanje kako će da se pokrije deficit od 49,6 milijardi dinara. Mogao bi, teoretski, da se pokrije iz stranih direktnih investicija; međutim, one su presušile, jer ko će sad usred svetske krize da investira, i to na nesigurno područje. Može da se pokrije prodajom nekog preostalog „kapitalca“ kao što je, na primer, NIS, koji bi se u iznudici morao prodati i ispod cene. Rusi to znaju, pa zato ne popuštaju. Moglo bi kreditima iz inostranstva kojih takođe nema. Može i zaduživanjem države na domaćem tržištu, ali to će tek da stvori probleme privredi.

Kako? Pa tako što ako i država u velikom iznosu počne da konkuriše za ionako smanjen obim raspoloživog novca, banke će se svakako pre opredeliti da ga daju državi nego privredi i građanima, koji će postati sve nesigurnije platiše. Odnosno, ako se banke i opredele za građane i privredu, krediti će biti znatno skuplji. A to po prirodi stvari guši privredu i smanjuje privrednu aktivnost. To onda smanjuje i prihode od poreza i povećava rupu u budžetu. I tako ukrug.

Ono što je sigurno – novca biti neće. Zato nije paradoksalno, mada na prvi pogled tako izgleda, da sami bankari, koji su do juče sa svih strana bombardovali građane ponudama da uzimaju kredite, nudili im laki keš i utrkivali se ko će da napravi atraktivniji spot i zainteresuje i one nezainteresovane, sad sasvim ozbiljno savetuju da se ne zadužuje onaj ko ne mora, da triput razmisli pre nego što podigne kredit i čak za prevremeno vraćanje ukidaju proviziju, koja se ranije imala smatrati kaznom za nelojalnost. Novi uslovi diktiraju i novo ponašanje.

Svima, osim političarima. A novo ponašanje od njih bi se takođe moralo očekivati. To podrazumeva da nam tačno kažu koliko je stanje ozbiljno, šta tačno nameravaju da preduzmu i u kom roku i postoji li uopšte još politički konsenzus među vladajućim strankama, ili su umesto da zemlju spasavaju i izvlače iz krize, odlučili da se baš sad zabavljaju svojim međusobnim odnosima i trgovinama.