Konfučije u globalnoj praksi

Obojici je bilo postavljeno isto pitanje: Kakvo je njihovo viđenje buduće saradnje Amerike sa narastajućom ekonomskom silom savremenog sveta – Kinom? Kinezi su sada podsetili svoju javnost da su odgovori dvojice predsedničkih kandidata bili „duboko različiti“. Dok se Mekejn zalagao za odstranjivanje Kine iz Grupe-8, dotle je Obama izneo mišljenje da se veliki svetski problemi, poslovi i izazovi sa kojima se svet suočava „ne mogu nikako rešavati bez saradnje sa Pekingom“.

Peking je, pripremajući se za posetu predsednika SAD, uputio Obami poruku nazvavši je: „Očekivani kontinuitet“. Njen sadržaj je bilo samo podsećanje na Obamino mišljenje i viđenje budućih odnosa SAD i Kine, koje je on izneo u predizbornoj kampanji. Međutim, nakon posete Kini, Peking je u svojim komentarima rekao da je Obama otišao čak i „korak dalje“ od prvobitnog mišljenja, u traganju za rešenjima koja tište ne samo odnose Kine i SAD već i savremeni svet. Radi se o tome što je Obama već u prvoj rundi pekinškog dijaloga sadržinom svojih poruka kineskom političkom vrhu, ali i međunarodnoj javnosti, stavio do znanja da će Kina ubuduće predstavljati mnogo veći izazov za SAD nego za druge zemlje. Obama je svojim specijalnim boingom „dopremio“ u Peking veliki bagaž otvorenih, ne samo pitanja već i zadataka koji čekaju na zajedničko rešavanje, kako Vašington tako i Peking.

Taj „set“ otvorenih zadataka koji stoje pred vratima Vašingtona i Pekinga čekajući rešenja kreće se u širokom rasponu koje spaja zajednička osa zvana partnerstvo. Toga su postali svesni i dojučerašnji rivali. A nerešenih pitanja, tema i dilema – koje kucaju ili pred kapijom Kineskog zida ili uplovljavaju pored Kipa slobode – ima na pretek: Tu je traganje za odgovorima koja vode svet u globalni privredni oporavak (koliko je realno američko „dužničko ropstvo“ prema Kini; da li je rešenje u tome što je Kina najveći kupac obveznica SAD, u vrednosti od oko hiljadu milijardi dolara; pitanje enormnog američkog deficita prema Kini u iznosu od preko 300 milijardi dolara u 2009; odbijanje Kine da revalvira juan; pitanje budućnosti dolara i pozicija drugih valuta; problem protekcionizma, itd.). Tu je i problem kako rešavati usklađivanje potrošnje energije (obe sile, i Kina i SAD, učestvuju sa najmanje 40 odsto u sveopštem zagađenju planete, a samit o klimatskim promenama u Kopenhagenu zakazan za decembar 2009. još nema zajedničku platformu zbog nesaglasja Kine i SAD). Pitanja bez odgovora su i kako uskladiti sklapanje aranžmana za zaustavljanje širenja nuklearnog oružja (razlika u mišljenju SAD i Kine kod nuklearnog problema Irana i Severne Koreje). Tu su različiti stavovi prema pitanju zaštite ljudskih prava, tumačenja demokratije, pristupa u suzbijanju međunarodnih opasnosti kao što su epidemije, terorizam, separatizma (Sikjang i Tibet).

Domaćini su za vreme posete predsednika SAD napisali u tiražnom Čajna dejli da je „dijalog sa Obamom tek otpočeo“. Kada su u pitanju SAD, Kinezi kao po pravilu ponavljaju potrebu za vođenjem dijaloga sa, kako kažu „velikim partnerom“. Pri tom podsećaju na misao Konfučija, Velikog Učitelja, kako ga Kinezi zovu, koji je – ne imajući na umu svet kao globalno društvo, već Kinu kao centralno zemaljsko moćno carstvo – pre 2.500 godina, rekao: „Dijalog je kao veslanje uzvodno, čim prestane odmah se krene nizvodno.“ Očigledno i veliki partner s druge strane Pacifika nastoji da pažljivo „čita“, ne samo današnje Kineze već i kineske klasike. Kako inače tumačiti reči državne sekretarke Hilari Klinton iznete u intervjuu šangajskoj najgledanijoj televiziji Dragon TV. Ona je podsećajući Kineze takođe na potrebu vođenja dijaloga sa novoizabranom administracijom Baraka Obame, rekla: „U istom smo čamcu i, hvala bogu, veslamo u istom pravcu.“

Kada je reč o američko-kineskom dijalogu, Bela kuća je u cilju što uspešnije pripreme posete Obame Kini, uoči njegovog odlaska u Kinu, održala u Vašingtonu „Strateški i ekonomski dijalog SAD i Kine“. Poruka Pekingu od strane Obame sa ovog skupa glasila je da će „odnosi SAD – Kina oblikovati 21. vek“. U zajedničkom članku objavljenom u Volstrit džornalu Hilari Klinton i ministar finansija SAD Timoti Gajtner ukazali su na neophodnu upotrebu plovila koja vode u sigurniju budućnost, ne samo narode SAD i Kine. Oboje su napisali da žele da podsete da: „Kinezi imaju mudru izreku“, koja kaže: „Kada ste u jednom čamcu, morate preći reku u miru zajedno“. Poučno, zar ne? Još delotvornije je kada se američki visoki zvaničnici pozivaju na kineske mudrosti.

O rezultatima i dometima Obamine posete Kini svakako je rano govoriti. „Ni Bela kuća još nije sredila utiske s puta po Kini“, rekao je zvaničnik Stejt departmenta. Međutim, bez obzira na to, generalno se može reći da je protekli samit u Pekingu na vrhu pokazao izuzetnu složenost u odnosima dve velike sile današnjice. U ovom času teško je odgovoriti na pitanje: Kuda idu i kakva je budućnost odnosa SAD – Kina? Za sada se sa sigurnošću može reći da su danas SAD i Kina mnogo više partneri nego protivnici. Kineski premijer Ven Điabao rekao je da je poseta Obame „izvela američko-kinesko partnerstvo na bolji put“ i da se odnosi dve zemlje „kreću napred“. Ono što je odredilo Obamino „približavanje“ Kini, i na čemu je Vašington postigao konsenzus sa Pekingom je obostrano saglasje da će njihovi budući odnosi i mir u svetu u velikoj meri zavisiti od toga kako će ove dve velike sile uklanjati međusobne tenzije.