Korupcija u Skandinaviji i Srbiji

Svaka generacija se socijalizuje, kaže Dirkem, „na osnovu kulturnog modela koji joj je prenela prethodna generacija“! Da se podsetimo šta je ko u tim društvima, kroz vekove, ostavljao potomstvu u nasleđe.

Kako je ono društvo u kome je postojala totalna politička moć i gde niko nije bio siguran (pa čak ni sam faraon, sultan, car, ili partijski sekretar) moglo oblikovati moral i psihu svojih pripadnika? Sa papirusa u Egiptu čitamo knjigu saveta koje faraon na samrti ostavlja budućem: „Drži se daleko od svih potčinjenih, čuvaj se svojih žena, nemaj nijednog prijatelja, čak i kad spavaš, ostani čuvar svoga srca. Čuvaj se sinova, oni su kao rakovi, oni uništavaju svoje roditelje. Čuvaj se svoje braće…“! Slične savete ostavljale su za sobom i birokrate svojim sinovima: „Ako ti sultan u bilo koje vreme da do znanja da te smatra za prijatelja, znaj da te od tog trenutka smatra svojim neprijateljem. Ako te je ko tovio, možeš očekivati da će te uskoro i zaklati“! Pod političkim terorom birokratskog državnog aparata svačiji život i imovina mogli su biti dovedeni u pitanje. Pošto se birokratski aparat mogao koristiti svim sredstvima, počev od intriga i konfiskacija, pa sve do raznovrsnih metoda mučenja i iznuđivanja priznanja, ljudi su sa manje ili više „energije zla“ dovođeni u stanje totalnog otuđenja. Tako se stvarala idealna klima za razvoj „sociološke šizofrenije“ u stilu „misliš jedno, pričaš drugo, radiš treće“. Na psihološkom planu, pak, relativna sprečenost ljudi da prevaziđu svoju izdvojenost, usamljenost, vodila ih je u neuroze i psihoze; ali, ako bi ta sprečenost bila apsolutna, ona ih je vodila u ludilo. Pošto nije bilo alternative, ljudi su u borbi za puko biološko preživljavanje prihvatali to političko, sociološko i psihološko zlo. A kako je vaspitavanje primerom najefikasniji način vaspitavanja u društvu (uglavnom se odvija na nesvesnom nivou!), zašto je onda za našu kulturnu i političku elitu toliko čudno i nepojmljivo to što je svaka naša naredna generacija kroz vekove uvek iznova i iznova bila pripremana i gurana da i ona prihvati to „sociološko zlo“?

U orijentalnim društvima rad je shvatan kao prokletstvo, dok je u zapadnom feudalizmu – pod uplivom tradicije koju su mu sobom donosili „varvari“ (pre svih Danci) – ovaj pojam vremenom ipak počeo da se shvata kao vrlina koja čoveka izdvaja od drugih vrsta; u krajnjoj konsekvenci, rad shvaćen kao vrednost od protestantskih društava je stvorio društva izobilja. Bogatstvu se, opet, na Orijentu težilo kao cilju koji će čoveka osloboditi od zaglupljujućeg rada i stvoriti mu pretpostavke za svakodnevno uživanje; u ranom srednjem veku na Zapadu, pak, ono nije bilo cilj po sebi, nego sredstvo na socijalnoj lestvici, kao što ni proizvodnja u tim vremenima nije bila u funkciji zgrtanja profita, nego obezbeđenja uslova za „opšte dobro“! Zato u ova dva različita sveta dobijamo dva potpuno različita odgovora na pitanja čemu se posvetiti, šta razvijati, šta suzbijati, šta je u životu važnije: na Orijentu životni cilj podanika (pojedinaca) bio je da bez rada i naprezanja, oslanjajući se na sudbinu (sultana i slične „sile“), u trenu dođu do velikog bogatstva, te da do kraja života parazitiraju. U zapadnim kulturama, međutim, vrednosti poput rada su, zajedno sa drugim vrednostima, vodile ka tehničkom i naučnom društvu; ljudi su smisao života pronalazili, između ostalog, u traganju za novim tehničkim izumima i naučnim saznanjima, što je na duže staze rezultovalo bogaćenjem celokupne zajednice.

Ni u „sjajnoj“ Antici rad nije bio vrlina: on je natovaren na leđa robovima, dok su za građane u polisima idealne životne aktivnosti bile politika i sport. Rad po njima ne može oplemeniti čoveka, besmislen je i zaglupljujući, u njemu nema unutrašnje lepote i harmonije. Zato su ne samo bogati, nego i siromašni građani kao jedinom poželjnom cilju težili životu „hleba i igara“ – zapravo životu na tuđ račun. Pa i u hrišćanskoj tradiciji, u „Knjizi postanja“, čitamo da je rad posledica čovekovog prvog greha, pad čoveka i božija kletva.

Uspeh „varvara“ da u grčko-rimsku i hrišćansku tradiciju inkorporiraju elemente svoje narodne tradicije, gde su zanatstvo i rad shvatani kao vrline, glavna je njihova zasluga na planu vrednosti. U „Pesmi o Rigi“ saznajemo da Skandinavci ne vide ništa sramno u tome da se slobodan čovek bavi radom, naprotiv, rad (obrađivanje zemlje) stvara i uređuje vlasničke odnose: i pravo posedovanja zemlje izvođeno je iz činjenice ko obrađuje određenu parcelu.

A mi – koliko se može videti – i dalje dovodimo sami sebe u zabludu. Jer, ne postoje prečice u klub civilizovanih! Prvi korak koji moramo uraditi na tom putu jeste izgrađivanje svesti o tome da mi našu tradiciju moramo postupno i sistematski menjati na svim nivoima. Jasno se pokazalo da jedino u čemu je naša tradicija uspešna jeste to da nas drži pod tutorstvom i autoritetom vertikalno ustrojene birokratske mašinerije. Tradicija društava kao što su skandinavska, pak, tokom vekova je uspešno socijalizovala svoje članove tako što ih je kroz mnogobrojne grupe povezala horizontalno i uspela da među njima razvije osećanje bratstva, drugarstva i uzajamnog poštovanja. To horizontalno povezivanje socijalnih grupacija, kao i horizontalno povezivanje unutar pojedinih grupa, vremenom su bitno doprineli opštem razvoju države, unapređenju socijalne sigurnosti, jačanju humanizma i morala – i to za sve, a ne samo za šačicu birokrata.