Kostolomci u psihoterapiji

Jedna osoba, recimo Pera Žikić, pravnik po struci, mnogo je voleo hirurgiju. Imao je izraziti talenat za seckanje tkiva i nije pokazivao nervozu karakterističnu za prosečnog čoveka.

Nažalost, nije imao formalno medicinsko obrazovanje, pa je upisao kurs za hirurge propisan od strane udruženja hirurga i dobio nacionalni sertifikat nakon četvorogodišnje edukacije: prve dve godine je imao jednomesečne celodnevne susrete i predavanja, a druge dve supervizirani rad. Samim tim je stekao zvanje hirurga i otvorio privatnu praksu, pružajući hiruške intrvencije bez lista čekanja i za odgovarajući honorar…

Zvuči suludo, zar ne?

E pa vrlo slična stvar se dešava vezana za psihoterapijsku praksu: mnogo ima tih Pera koji upravo prolaze kroz takav proces i tvrde da sada mogu da budu psihoterapeuti, iako nemaju osnovno obrazovanje iz oblasti psihologije i psihijatrije.

Neko će protestovati i reći da nepsiholozi i nepsihijatri moraju da prođu osnovnu obuku psihološke propedeutike. Ma šta mislio o toj „večernjoj školi“, hajde da se vratimo na našeg Peru Žikića: pošto nije imao formalno obrazovanje iz medicine, završio je medicinsku propedeutiku – skraćen kurs medicine koji je trajao godinu dana i sadržao ispite kao što su: anatomija, fiziologija, patologija, interna medicina, psihijatrija…

Da li vam i ovaj poslednji primer zvuči suludo? Da li biste takvoj osobi dali skalpel u ruke i rekli da može da izvodi hirurške zahvate?

Često se koristi argument i da psiholozi i psihijatri svojim osnovnim obrazovanjem nemaju dovoljno znanja da primenjuju psihoterapiju, koja je zapravo struka za sebe. I sa tim se potpuno slažem! Kako ni lekar opšte prakse nema znanja da bude hirurg, već samo bazična znanja koja su uslov za dalje stručno usavršavanje, takva je situacija i sa psiholozima i psihijatrima: oni imaju samo osnovno znanje za buduće usavršavanje i specijalizaciju. Ali iz toga ne proističe da bilo ko može da ide na stručna usavršavanja bez odgovarajućeg prethodnog osnovnog obrazovanja.

Neko će navesti argument prirodnog talenta. Uzalud nekom sve diplome i specijalizacije, ako nema prirodnog talenta za neki posao. I to je potpuno tačno! Činjenica da je neko završio psihologiju i postao psihoterapeut, uopšte ne znači da će biti dobar u tom poslu! Psihoterapeut mora osim znanja imati sposobnosti saživljavanja (empatije) i sposobniosti razumevanja problema svog klijenta, a sa time se ljudi mnogo češće rađaju, nego što to postaju.

Ipak, to ne znači da se specijaliziranjem u određenoj oblasti može baviti svako. U mom kraju, živela je čuvena baba Jevra, žena bez formalnog medicinskog obrazovanja, ali je bila stručnjak za nameštanje kostiju i zglobova ljudima koji su imali različite povrede. I znalo se: ako imate problem sa kostima i zglobovima, bolje će to srediti baba Jevra, nego bilo koji ortoped.

Ona je po svoj prilici bila žena sa prirodnim talentom i takvih ljudi verovatno ima. Ali ipak nikome nije palo na pamet da osnuje udruženje „kostolomaca“ i za to dodeljuje nacionalni sertifikat kojim će moći da rade posao ortopeda. Tim pre što se broj takvih ljudi prilično namnožio, pa je sve više kostolomaca koji nameštaju kosti za „koliko daš“ novca, a većina njih su ništa više nego najobičniji prevaranti.

Zbog svega navedenog, možda psihologija i psihijatrija nisu dovoljan uslov da neko postane dobar psihoterapeut, ali su neophodan uslov ili što bi latini rekli: conditio sine qua non! Pravi stručnjak mora da bude neko ko je u stanju da sagleda problem iz šire stručne perspektive, a ne samo iz vizure pojedinačne škole mišljenja. A to mogu samo osobe šireg naučnog obrazovanja u određenoj oblasti. Kada je otac psihoterapije Sigmund Frojd kreirao psihoanalizu, okružio se prevashodno lekarima i neuropsihijatrima (psihologa tada nije bilo toliko), a ne pravnicima, književnicima i ostalim entuzijastima koji su „želeli da nauče psihoterapiju“.

Esnaf je ovde ključna reč. Ne očekujemo od nekog ko je mašinski inženjer da bude advokat. Možda on ima talenta, ali esnaf određuje ko može da uđe u sudnicu i brani klijenta. Sa druge strane, esnaf psihološke profesije treba da određuje koji su uslovi da neko primi klijenta na psihoterapijski tretman. Jer to svakako ne mogu određivati različita udruženja, već institucionalizovan sistem akreditovanih studijskih programa specijalizacije psihoterapije, na koje mogu ići osobe odgovarajućeg osnovnog obrazovanja.

Autor je psiholog, docent na Akademiji za humani razvoj – Beograd

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.