Koncept se samo delom tiče onih javno eksponiranih intelektualaca kada deluju kao pojedinci, već više u širenju javnog prostora za praksu kritičke, intelektualne intervencije; tiče se ‘govorenja u javnosti’, ali više ‘govorenja o temama od javnog interesa’; manje se radi o zastupanju neke ideološke orijentacije ili političkog programa, a više o jasno artikulisanom političkom ili moralnom stavu. I najvažnije: glavno obeležje je kritička pozicija u odnosu na moćne (institucije i ljude).

Ukratko, javni intelektualac je ‘kritička ličnost’ koja artikuliše različite kolektivne i autonomne pozicije, inicijative i projekte, a često i širu opozicionu svest, ali osobenošću svoga izraza. Nekad su većinu činili pisci, novinari i uopšte umetnici, kasnije dominiraju ljudi kao što su J. P. Sartre, R. Aron ili J. Habermas. Dugo su prototip bili profesori evropskih univerziteta. Danas su to mahom uski specijalisti, posebno ekonomisti. Donedavno, oni su pokretali ključne teme i davali okvir debate i predlagali novu javnu agendu. Bili su suvereni u analizi, poznati i uticajni, vlast ih je tolerisala, zazirala od njih, a ponekad i slušala. Srednja klasa, a posebno profesionalna elita, u njima su nalazili inspiraciju i okvir vlastite orijentacije.

Danas se suočavamo sa nestajanjem kako kritičkih pozicija, tako i kritičkih ličnosti, pa je i ova kategorija intelektualaca u krizi. Razloge nalaze u internoj kulturi akademskih i profesionalnih krugova, odnosno u stvaranju zatvorenih zajednica i njihovog unutrašnjeg tržišta ideja, komunikacije i statusne promocije. Međutim uticaji okruženja su odlučujući. Tiču se ponajviše rasta korporativne moći koja kooptira, nameće svoju agendu i definiše okvire delovanja za rastući segment ovih zajednica. Drugo, i masovni mediji su u procesu korporativizacije i izrazite koncentracije i tako u stanju da preusmere tematski okvir, profesionalnu kulturu i autonomiju novinara kao (mogućih) javnih intelektualaca. Isto važi i za otvaranje medijskog prostora za vrhunske intelektualce i profesionalce da govore i pišu na teme od javnog interesa, kao i da nude alternative. Pojava interneta je inicijalno novi okvir za bujanje autonomnih i/ili alternativnih pozicija i učesnika. Za mnoge je takva komunikacija podsticaj za iniciranje i razvoj novih projekata i testiranja novih ideja. Za druge je to šansa da se popularizuju složene ideje ili kritički osporavaju javni programi ili agende. Za treće to je kanal trivijalizacije…

Istraživačke i profesionalne zajednice strukturno su ograničene minimalnim fondovima za istraživanje i profesionalni rad, kao i u razmeni sa inostranstvom. Zato i nova i specifična kultura u traganju za (stranim) grantovima dominira u potpunosti, u kojoj metodologija istraživanja javnog mnjenja i tržišta postaje gotovo isključiva. Ali se istraživanja i analiza, umesto traganja za istinom, pretvaraju u tehnički servis. Takve okolnosti utiču na sužavanje javne debate, pa čak i interne profesionalne debate, na budžetska, administrativna i tehnička pitanja. Istraživačko-analitičkim domenom dominira tzv. grupa eksperata, usko specijalizovana i senzitivna na agendu i očekivanja donora i drugih naručilaca. To uključuje i rastući broj mladih i u inostranstvu obrazovanih profesionalaca, koji počinju da okupiraju važne administrativne i menadžerske pozicije, ali sa ograničenim iskustvima, tehnički fokusiranim i vidljivo pragmatičnim. Ova grupa, inače važan segment profesionalne elite, teško da može da nudi alternative i strateške opcije ili da kritički procenjuje važne probleme, kao i da bude javni intelektualac.

Zato mnoge važne teme, problemi i aktivnosti izostaju kao javna agenda. Izostaje ili je krajnje ograničen i dijalog između političke i profesionalno-akademske elite. Kako se nova preduzetnička klasa i dalje suočava sa problemom vlastitog legitimiteta i socijalnog statusa, javni sektor nastavlja da bude izvorište srednje klase (i kulturnih i profesionalnih elita) – uz rastući uticaj internacionalizovanih lokalaca i menadžera iz civilnog i privatnog sektora…

Neselektivna trka za grantovima, anonimne analize i izveštaji u formuli zadate agende, prilagođavanje rezultata očekivanjima naručilaca, uz odsustvo stručne i šire javnosti koja vrednuje, čini vidljivim i uvažava — očito vodi dramatičnoj kolektivnoj i individualnoj marginalizaciji, a političku elitu čini jedinim akterom. Rečju, autonomija i nezavisno i kritičko delovanje u smislu kolektivnog aktera je upitno, teško vidljivo ili ga i nema. To su okolnosti koje mnoge navode na zaključak da se gase osnovne pretpostavke za delovanje u konceptu javnih intelektualaca.

Možda je potpuno obrnuti zaključak preko potreban. Dakle da pokušamo da profesionalne elite ne budu samo tehnički egzekutori države i partija ili donora, već preko potrebni autonomni akteri. Trenutak je da umesto zagovaranja tuđih agendi, pokrenemo temeljnu javnu raspravu iz koje će izaći nove ideje, dokumentovani predlozi i alternative. Umesto improvizacija i populističkog udvaranja javnosti, stvarajmo novu i stratešku javnu agendu, ali na osnovu kvalitetnih analiza i pristupa; umesto kvazijavne debate u uskim i zatvorenim krugovima, oživimo svoja strukovna udruženja, stvorimo relevantne javne tribine, inovativne časopise i internet stranice. Ako je pretnja urušavanja zajednice ozbiljna, zar kao specifična grupa koja svoju poziciju zasniva na znanju, sposobnosti artikulacije, kao i kapacitetu za kolektivno delovanje, nemamo upravo danas posebnu motivaciju i moralnu obavezu da od poslušnika postanemo istinski javni intelektualci…

Autor je sociolog, radio je u Svetskoj banci i na Univerzitetu Indijane, SAD, a tekst je deo jučerašnjeg uvodnog izlaganja na tribini FPN „Ko su javni intelektualci?“