Lekcije jedne julske revolucije: Novo anonimno pismo jednog profesora studentima u blokadi

A onda se ispostavilo da neće doći 100.000 radnika iz Gane, nego je to ukupni limit radnih dozvola za strance. Najozbiljniji rizik koji se uopšte nije pominjao je trgovina ljudima jer ova vlast podržava dovođenje „robova“ u Srbiju koje strane kompanije eksploatišu. Setite se Vijetnamaca koje eksploatiše kineska kompanija Linglong uz podršku vlasti.

Imigraciona politika treba da se provodi planski, da od nje profitira i domaće stanovništvo i strani radnici, a ova vlast nema kapaciteta za to. Strani radnici su danas normalna pojava. Često su to ljudi koji su napustili svoju zemlju u kojoj nema budućnosti zbog korupcije i tiranije. Upravo sam nedavno vodio interesantan razgovor sa jednim takvim stranim radnikom, koji ću podeliti sa vama jer se iz njega mogu izvući važne lekcije za Srbiju.

Ja: Dobar dan. Za Studentski trg, molim vas.

Taksista (kao stranac odgovara na engleskom): Dobar dan. Da, naravno.

Ja (nastavljam na engleskom): Izvinite što pitam… Odakle ste?

Taksista (sa osmehom): Iz Bangladeša.

Ja (iznenađen, nisam ni znao da kod nas ima stranih radnika iz Bangladeša): Lepo, koliko ste dugo ovde?

Taksista: Tri meseca.

Ja: Kako ste baš u Beograd dospeli?

Taksista: Pre Srbije sam radio dve godine u Dubaiju i više nisam mogao – gledao sam da odem negde drugde. A onda je jedan kolega koji je radio sa mnom saznao za mogućnost dobivanja radne dozvole u Srbiji pa sam pošao sa njim.

Ja: Aha, onda ste bili u inostranstvu za vreme velikih dešavanja u vašoj zemlji. Ako se ne varam, i vi ste u Bangladešu prošle godine imali veliki studentski pokret i revoluciju… zar ne?

Taksista: Da, naša „Julska revolucija“.,, Naravno da pratim, cela porodica mi je tamo. To je velika i teška priča za nas. Tragedija koja je donela nadu.

Ja: I ovde smo imali tragediju koja je donela nadu. Voleo bih da čujem od vas o čemu se kod vas tačno radilo. Mediji često pojednostave stvari. Šta je bio koren problema?

Taksista: Naravno. Problem je bio sistem kvota za državne poslove. Čak 56% svih poslova u državnoj službi bilo je rezervisano za određene grupe. Najveći deo tih kvota, oko 30%, bio je za potomke „boraca za slobodu“ iz našeg rata za nezavisnost 1971.

Ja: Uh, to je baš mnogo. Doduše, nije ni u Srbiji mnogo drugačije sa vladajućom strankom koja zapošljava svoje članove u javne službe.

Taksista: Da, to je u Bangladešu uvedeno posle rata kao privremena mera. Međutim, pretvorilo se u sistem privilegija koji traje generacijama. Mladi obrazovani ljudi morali su da se takmiče za preostalih 44% mesta. Sistem je postao simbol nepravde. Nije se cenilo znanje, već poreklo.

Ja: Razumem. Baš kao i ovde, mladi obrazovani ljudi nemaju perspektivu ako se ne učlane u vladajuću stranku. Znači, studenti su tražili da se kvote ukinu?

Taksista: Ne, nisu tražili potpuno ukidanje, već reformu. NJihov glavni zahtev je bio da se sistem zasniva na meritokratiji, na zaslugama. Tražili su da se kvote smanje na razumnu meru i da se većina poslova dodeljuje na osnovu rezultata na ispitima.

Ja: A kako je eskaliralo? Čitao sam da je bilo nasilja i kod vas na protestima.

Taksista: Počelo je mirno u junu, nakon što je Vrhovni sud vratio stari sistem visokih kvota koji je prethodno bio ukinut. Studenti su izašli na ulice. A onda je vlada poslala na njih policiju i, još gore, aktiviste vladajuće stranke. Oni su brutalno napadali studente.

Ja: To je sigurno izazvalo kontrareakciju.

Taksista: Upravo. Nasilje nad studentima je zapalilo celu zemlju. LJudi su bili zgroženi. Protesti su odjednom postali mnogo veći. Više se nije radilo samo o kvotama, već o borbi protiv korupcije, tiranije i brutalnosti režima premijerke Šeik Hasine. Ključni trenutak je bio sredinom jula, kada je u sukobima poginulo na stotine ljudi, uglavnom studenata. To je bila kap koja je prelila čašu.

Ja: Strašno. I kakav je bio ishod?

Taksista: Početkom avgusta, posle višednevnih masovnih štrajkova koji su paralisali državu, vojska je stala na stranu naroda. Premijerka Hasina nije imala izbora. Dala je ostavku i pobegla iz zemlje. NJena vlada, koja je bila na vlasti 15 godina, pala je za nekoliko dana.

Ja: Prava revolucija. A šta se dešava sada? Ko vodi zemlju?

Taksista: Sada imamo prelaznu vladu. Formirana je da bi se stabilizovala zemlja i pripremila slobodni i pošteni izbori. Na čelu te vlade je dr. Muhamed Junus, naš Nobelovac. On je veliki ekonomista i veoma poštovana ličnost. To nam svima daje nadu da će Bangladeš konačno da krene putem demokratije i pravde.

Ja: Verujem. Kako se snalazi ta prelazna vlada? Mediji ovde ne pišu mnogo o tome.

Taksista: Dr. Junus i njegov tim su pošteni i stručni ljudi. U to niko ne sumnja. Ali zadatak koji su dobili je ogroman, skoro nemoguć. Znate, nije problem samo organizovati izbore. Problem je što je ceo sistem bio truo do srži. Korupcija je bila u svakoj pori društva – u policiji, u sudstvu, u administraciji… NJihov glavni posao sada je da pokušaju da postave temelje za novu, zdravu državu.

Ja: To je sigurno najveći izazov. Čišćenje sistema iznutra i nas čeka ovde u Srbiji.

Taksista: Moraju da reformišu pravosuđe da bi bilo nezavisno, da primene novu antikorupcijsku politiku, da smene hiljade partijskih funkcionera… A njihove partije, Avami Liga i BNP, one nisu nestale. One su u senci, čekaju svoju priliku da se vrate ako vlada ne uspe.

Ja: A šta kažu građani? Da li su i dalje optimistični kao na početku?

Taksista: Raspoloženje je pomešano. Srećni su što nema više straha i tiranije. Ali, godinu dana je dug period, a život je i dalje težak. Ipak, ono što daje nadu svima je što su studenti, koji su i započeli revoluciju, i dalje veoma aktivni. Oni su kao savest nacije, paze na svaki korak vlade i ne dozvoljavaju da se skrene sa puta reformi.

Ja: To je ključno. A kada se planiraju izbori?

Taksista: Zvanično, cilj je da se održe što je pre moguće, ali svi razumni ljudi, uključujući i dr. Junusa, znaju da bi brzi izbori bili katastrofa. To bi samo vratilo stare, korumpirane strukture na vlast pre nego što se sistem očisti. Procene su da će trebati bar još godinu da se stvore uslovi za zaista slobodne i poštene izbore.

Ja: Težak je to, ali neophodan proces. Iskreno se nadam da će uspeti… kao i kod nas. Evo, stigli smo. (Pružam mu novac.)

Taksista: Hvala, drago mi je da vas je zanimalo. Srećno.

Ja: Takođe. Želim svu sreću vama i vašoj zemlji. Doviđenja.

Taksista: Doviđenja.

Razgovor sa ovim iznenađujuće prosvećenim taksistom iz Bangladeša pokazuje jedan od mogućih scenarija – da protesti dovedu do eskalacije nasilja vlasti, koja izazove opštu pobunu i pad režima. Bilo je okidača – zvučni top, napadi naprednjačkih aktivista, policijsko nasilje, nezakonita hapšenja itd. – ali oni nisu bili dovoljno intenzivni ili građani nisu bili dovoljno motivisani za pravu pobunu. Posle Vidovdana mogla je da to bude baš jedna „julska revolucija“ kao u Bangladešu, ali nije.

I šta sada? Da čekamo novi okidač? Nikako, jer bi to značilo da čekamo da vlast počne ubijati građane kao u Bangladešu.

Na Vidovdan ste dali zeleno svetlo za građansku neposlušnost. Građani su vas poslušali i vidi se sve veća aktivnost zborova građana u iniciranju protesta i blokada, a počeli su i da se povezuju i da se zajednički organizuju. Međutim, ono što je sada potrebno jeste da se zborovi povežu ne samo lokalno, nego da deluju na nivou Srbije i da donose strateške odluke i planove. Jul je skoro prošao, ali je zato oktobar sve bliže!

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.