Limitiran naftni strah

Dragan M. Kostić Dočekali smo i to da cena nafte pada tri dana uzastopno. Istina, taj pad od desetak dolara nije tako dramatičan ako ga posmatramo u funkciji ukupnog rasta cene na godišnjem nivou, ali nesumnjivo predstavlja prvi znak postojanja pukotina na usponu koji vodi ka koti maksimalno dostignute cene.
Ova promena ne pruža pouzdan osnov čak ni za kratkoročne prognoze, što bi bilo realno očekivati s obzirom da se radi o promeni većoj od pet odsto u periodu od samo tri dana. Uzrok leži u velikoj zavisnosti od faktora koji su primereniji bazama podataka neophodnih pri stvaranju dugoročnih prognoza. Zato se kratkoročnim, u ovom slučaju, teško može pouzdano odrediti čak i smer daljih kretanja (pad ili rast), a kamoli veličina amplituda. S druge strane, svedoci smo stalnog korigovanja postojećih procena o kretanju cena nafte na iole duži vremenski period. Niko od eminentnih konsultantskih kuća i pojedinaca nije uspešno predvideo ova događanja. Što je još gore, oni ni danas sa dovoljnom sigurnošću ne mogu govoriti o onom što će svet zadesiti sutra i prekosutra. Zašto?
Ako konstatujemo da živimo u svetu koji karakteriše energetska glad, nećemo otkriti ništa novo. Za samo četiri decenije (1965-2005) potrošnja tzv. primarne energije (nafta, gas, ugalj, hidro i nuklearna) u Evropi, sa Evroazijom, praktično je duplirana. U samoj Aziji je uvećana, verovali ili ne, čak sedam puta. Što se tiče raspoloživih zaliha nafte, zvanične prognoze nisu tako katastrofične kako se to u javnosti obično prikazuje. Prema jednoj od geostrateških računica, ukupna dosad izvađena količina nafte, u celom svetu, nije rapidno veća od ukupne količine u trenutno poznatim ležištima, rezervama i pretpostavljenim rezervama. Ima i znatno optimističkijih procena, doduše i onih suprotnih, ali termin „katastrofično stanje“ skoro da više ne egzistira u ozbiljnim analizama. Smatra se da je postojeća dnevna produkcija nafte, sred ove krize, za više od milion barela (jedan barel – 159 litara) veća od realnih svetskih potreba. Ali, nafte ipak nema dovoljno da bi se veličinom ponude oborila cena. Kako to?
Hakib Kelil, predsednik OPEK-a (organizacije zemalja izvoznica nafte), uzroke ovako enormno visoke cene vidi u slabljenju dolara i berzanskim špekulacijama. On ukazuje na pojavu da cena nafte poraste za četiri dolara svaki put kad dolar padne za jedan procenat. U prilog tezi da cena traži adekvatan vrednosni ekvivalent govori i statistički pregled cena nafte od 1945. naovamo, po kome je cena nafte u odnosu na berzansku cenu zlata praktično nepromenjena tokom čitavog perioda. Da li će tako ostati i nakon ovog cenovnog udara, videćemo. Suština je u tome da „crno zlato“ traži pravo zlato, odnosno neko adekvatno merilo, kako bi uspešno sačuvalo svoju pravu vrednost. Na sve ovo su se, vrlo uspešno, nadgradile i pomenute berzanske špekulacije. Na bazi čega?
Osnov za uspešne berzanske špekulacije, što se nafte tiče, predstavlja strah od rizika prekida redovnih isporuka. Bezbedosno-politička situacija u nekim od ključnih država naftne mape sveta nije nimalo ružičasta. Samo informacija o izvršenim probama iranskog raketnog oružja, pretpostavlja se, uticala je odmah na skok cene od dva dolara po barelu. U Iraku je situacija i dalje rovita. Ni u Kazahstanu (koji poseduje ogromne rezerve) nije sjajna. U Venecueli besni spor prouzrokovan pokušajem nacionalizacije, kojem se ne naslućuje kraj. Sve ovo dovodi i do otežanog priliva investicija neophodnih za pripremu eksploatacije naftnih polja, što je dovoljan razlog za dodatne strahove. Berzanske špekulacije cvetaju i zbog toga što nema ozbiljnog „suparnika“, odnosno dejstva koje bi se suprotstavilo njihovom. Dokle?
Rast cene je svima odgovarao – malim i velikim proizvođačima, prerađivačima (koji su dizali cene skoro srazmerno skoku cena sirovine), svim vrstama trgovaca, poreskim kasama država (bez obzira na to da li su proizvođači nafte ili ne). Organizovanog „otpora“, do pre nekoliko dana, skoro da nije bilo. Prvo su se organizovale kamiondžije i krenule u blokade puteva u znak protesta. I države su se uozbiljile. Na nedavnom sastanku lidera osam najrazvijenijih zemalja sveta (G-8) zaključeno je da visoke cene nafte (i hrane) dovode do povećanja globalnih inflatornih pritisaka. Naime, postoji granica iznad koje visoka cena sirovina (nafte) postaje razorna; iznad nje se destruktivno dejstvo ne može kompenzovati uvećanim prilivom novca u državnu kasu po osnovu poreza. Uočljivo neblagovremeno reagovanje delimično proističe usled, uglavnom, blagovremeno solidno popunjenih strateških rezervi država (obično projektovanih na tromesečnu potrošnju). Ali, šta dalje?
Veliki imaju pouzdane načine da se odupru ovoj pošasti. Male države se moraju odreći linearne naplate poreza na naftu i naftne derivate i primeniti modele kod kojih se u slučaju ekstremno visokih cena smanjuju stope u toj meri da prihodi i dalje rastu, ali vrlo blago, čime se štite potrošači. Trgovci, pak, dobro znaju da se uže ne sme previše naprezati i oni će sami olabaviti pritisak čim osete da može doći do prekida ovog, po njih, više nego povoljnog stanja. Velika nepoznanica ostaju regionalna i geopolitička događanja u bliskoj i daljoj budućnosti, sa jakim uplivom u zbivanja u sferi nafte. Izrade mogućih scenarija događanja, i izmene postojećih, u punom su jeku kod ozbiljnih igrača u naftnoj utakmici. Scenarijima treba predvideti i usaglasiti dejstva svih pomenutih i nepomenutih faktora. Pri tome, efekti prouzrokovani prisustvom strahova, da bi se uopšte mogli uneti u proračun, moraju biti limitirani. A, to je jedan od najtežih zadataka za tvorce prognoza i korisnike njihovih analiza – aktere koji poseduju mogućnost donošenja bitnih odluka.