Ljudi i konji

Borka Pavićević Ti nesrećni konji prosto čoveku ne daju mira, a po ovoj vrućini, ni sna. Mnogo je reči o stradanju čoveka između Maše i Miše, te kako je dospeo među njih, u kavez. Te reči o „pogledu na Kalemegdan“, sa Kalemegdana na Zoo-vrt, i vice versa. I o nadležnosti, i odgovornosti. Gorčinom prepunjeni građanin mogao bi, u opštosti svoga raspoloženja, da izvuče mnogo metaforičnih slika, rekli bi „označavajućih“. Jer znate već kako to kod nas biva, širenje ambrozije je to koje izaziva razna infektivna oboljenja, to možete čuti po lekarskim ordinacijama.
U sredini u kojoj Vlada već mesecima „šibicari“ sa ugovorom o koncesijama za autoput, hoće li ga pokazati ili ne, koje će delove pokazati, kada i koliko, hoće-neće, ima-nema, svaka laž i svaka istina postaju sasvim relativne, te se nije čuditi svakoj mogućoj mistifikaciji.
No, vratimo se konjima kada su već ljudi takvi kakvi jesu. Kada su tako napravljeni, izabrani i u partijske strojeve poređani. „Lep kao konj“, reči su jednog uvaženog pisca.
Naš narod i njegovi pisci vole konje, pa ponekad i kobile. Iz poštovanja prema kobilama još tako nije krštena nijedna žena koja „ide na živce“ kako ženskim, tako i muškim komentatorima i ekspertima. Kaže se „svete krave“ naše demokratije, ili „kokoške“, kaže se još svašta, i ima nešto do pola, „kentaur“, „pola žena, pola konj“. Samo dotle smo stigli. Kobile su još preostale ne za svetovnu, već za duhovnu upotrebu. U okviru elita.
Prvo „Potemkinovo selo“ odigrano je usred leta. Fotografije izranjavljenih i umornih lipicanera, ratnog plena iz Hrvatske, te poseta ministra poljoprivrede i izjave nadležnih kako to što vidimo na slikama nije tačno, kako se konji dobro drže, ili kako ih dobro pridržavaju, te kako će još biti upućena i donacija u vidu hrane za konje ne bi li njihovo zdravlje i kondicija bili još bolji.
Međutim, kako tvrdi udruženje „Sloboda za životinje“ donacija nije nikada stigla baš do ovih konja, lipicanera, već je gazda nahranio i neke druge, svoje konje, ovdašnje. U opisu veterinara „Sloboda za životinje“, koje je, avaj, austrijsko, pa možda i zavereničko, stoji:
„Mogu im se jasno razaznati karlične kosti, a neki konji se jedva kreću, a ako legnu ili padnu, ne mogu više da ustanu, ili ustaju sa teškom mukom. Od hrane ispod njih je rasuto nešto malo stare slame, koja bi trebalo da im je prostirka, a ne hrana.“
Nešto konja nedostaje, moguće da su prodati na crnom tržištu, da li su to bili konji, ili kobile, to ne znamo.
Eh, prosto je to, ali teško je ne setiti se kobila i konja po nekadašnjim selima i livadama, kao i krava uostalom, kobila i krava kojih više nema, kao ni ovaca, hotela i vikendica ima, višespratnih, to je tačno. Teško je ne prisetiti se i „Bele grive“, iz nekih naših detinjstava, filma, ali i slika iz stvarnosti.
Ali, isto tako teško je ne setiti se i izjava kako u toku rata „koji nam se dogodio“ nikada nigde nije postojao nijedan logor, a svi oni fotosi unesrećenih i izgladnelih ljudi su bili prosto foto-montaža. Bilo je onih koji su uspeli da dostave ceduljicu nekome od posetilaca iz Crvenog krsta, za čijeg boravka bi se, naravno, logor, nešto „doterao“. I ne bi bilo pretučenih i izgladnelih.
Možda i konji drže dijetu, lipicaneri posebno, paze na svoju lepotu.
Novinar nemačke agencije je „imao neprijatnu scenu sa obezbeđenjem“ kada je hteo da uđe na posed gde su konji. Pa jeste, šta će on tamo. Sve sami nepoznati i neuobičajeni metodi. Da prelistamo pred novinarima taj ugovor, možda neće primetiti šta piše.