foto BETAPHOTO (Lintao Zhang/Pool Photo via AP)Pre par dana u dnevnom listu Danas se pojavio tekst u kojem se otkriva da studentska lista razmatra jednu zanimljivu političku opciju te u javni diskurs vratila reč koju davno nismo čuli.
U pitanju je lustracija, pa tako članak navodi i detalje: navodi se da u „opticaju postoji nekoliko dokumenata“ a jedna novinarka „Danasa“ je temu uzela na zub pa joj i posvetila već par članaka. Jer ovaj termin je s vremena na vreme i u centru političkog folklora poslednjih 25 godina tranzicije. Navodno je Srbija to što jeste baš zato što je famoznog 6. oktobra propustila da uradi jednu lustraciju.
Bez ulaženja u detalje „šta je to lustracija“ dajmo jedan kritički osvrt na ovaj predlog. Pa uočimo prvi problem – „uspeh“ se lustracije uzima tek kao daleko naknadna posledica: ekonomski uspeh privatizacije i socijalna i politička stabilnost te izvesna rezilijentnost na „političke ekstreme.“ No, izgleda da politička rezilijentnost nema nikakve veze izgleda sa „lustracijom“, rezilijentnost ne pokazuje ni ostatak Evrope koja polako tone u otrov desnice.
Ali i pored svega toga u nas je „lustracija“ stekla gotovo mitski karakter. Nije se šatro desila (6. oktobra) pa smo to što jesmo i takvi kakvi smo a postoktobarskim vlastima se najčešće spočitava izostanak lustracije članova SPS-a i SRS-a nakon dvehiljadite godine.
A postoktobarskoj Srbiji svi su ostali mehanizmi tranzicione pravde gotovo sistematski ismevani kao što je to bio slučaj u najočiglednijem i najkomičnijem: takozvanoj Koštunicinoj Komisiji za istinu i pomirenje koju su kompetentniji članovi napustili posle samo par dana učešća i koja je – kad se očistila kompetentnijih – orno uprla da radi ništa pa je na kraju jednostavno i nestala (zanimljivo, primetimo, da se nivo beskrupuloznog cinizma koji je zapodenut tada, razvlači do sada i sasvim biva inkorporiran u oba ovdašnja politička megatabora: svakako u onom „snsovskom“ ali bogami i u dobrom delu onog „antiesenesovskog.“ E to je nama naša borba dala).
Ali pogledano iz leve perspektive „lustracija“ dobija sasvim drugo značenje: marksističke analize tvrde da je srce tranzicije iz socijalizma u kapitalizam u istočnoj Evropi bio proces privatizacije (a da se svi ostali elementi dešavaju ne bi li se omogućio ovaj centralni proces) – i u njemu je jedna od prvih stvari koje je trebalo uraditi – uklanjanje potencijalno nezgodne konkurencije u vidu organizovane političke formacije koja svakako ima svoje interese od kojih je centralni onaj da ima suverenitet nad procesom privatizacije pa je lustracija u praksi ništa drugo do uklanjanje tržišne konkurencije.
Za cirkulaciju kapitala nije mnogo bitno da li buržoazija jede kašikama ili prstima ali jeste bitno ukoliko postoje geopolitički interesi da baš neki a ne neki drugi ima suverenitet nad privatizacionim procesom (u ovom slučaju, to su evropske administracije, koje su imale direktni interes da kapital iz Evrope zgrabi najslađe plodove): a lustracija je trebalo da sa puta skloni lokalnu konkurenciju. Uostalom, iz leve perspektive, politička je moć samo izvedenica i sekundarni oblik moći, projekcija pravog „centra“: akumuliranog kapitala koji uvek i nužno vedri i oblači, pa je i samo oduzimanje političke moći ili zaprečavanje pristupa njoj – u stvari samo šarena laža.
Vratimo li se u lokalni kontekst, videćemo da ama baš ništa od strukturnih faktora koji su, po mom mišljenju, neophodni za uspešnu lustraciju nije prisutno. A studentski je predlog potpuno uzaludan: proces privatizacije – a držim da to jeste centar lustracije – je uveliko završen, političko-ekonomski sistem stabilizovan a ideološka hegemonija (ekonomski liberalizam, naivna verovanja da je kombo „slobodno tržište + parlamentarna demokratija“ The rešenje te da je problem tek u karakteru onih koje biramo (jer kad je do „njih“, onda su „oni“ krivi a sve ostalo je ok) na svom vrlo verovatno vrhuncu, pa tako da ispada da lustracija niti je potrebna za centralni društveni ekonomski i politički proces (cirkulaciju kapitala) niti bi iko od „faktora“ odveć upregao u njegovo ostvarivanje.
Ako bismo želeli da budemo zaista opasni, ozbiljno bismo upregli u preispitamo porekla imovina – pošto je centralni oblik moći danas u kapitalu a ne u politici (a to vrlo dobro znaju ideolozi tranzicije, inače se ne bi nilaćali zaprečavanja dolaženja do kapitala, između sotalog, baš lustracijom).
Ali ni to se neće desiti jer ne postoji strukturni interes da se porekla imovina temeljnije ne preispituju: temeljna revizija bilo kojeg procesa privatizacije bi otkrila da su sva i skoro sva „bogatstva“, a posebno ona strukturno bitna – dakle koncentracija kapitala – negde na početku zapravo bila plaćena upravo nekim klanjima, pljačkama, krađama.
Pa podsetimo: „vi na slici vidite crkvu a ja krvav nož“, kaže najmlađi Glembaj, dovoljno blesav da i kaže ono što svi znaju, a to je da je prvi milion onaj najstariji Glembaj zaradio tako što je u šumi preklao „poslovnog partnera.“ Naši Glembajevi su od 1990 klali radničku klasu, krali joj imovinu, grabili državu i društvo, pa bi sada vrlo verovatno bilo neprijatno to i razotkriti.
I na stranu što bi bilo neprijatno: bilo bi i opasno, s obzirom da je zločinačko grabljenje u tamama tranzicija i primitivnih akumulacija sine qua non i slobodnog tržišta i kapitalističke privrede. Tako da nam – čak i kad bismo se nekim čudom svim srcem uputili u proces – vrlo verovatno nam ne bi bilo dozvoljeno obzirom da ovo neugodno kopanje em može da dovede do neugodnijih otkrića, em može potencijalno i pod uslovom da može da se izvede efikasno i temeljno da destabilizuje cirkulaciju kapitala. Drugim rečima, dobili smo tačno ono što smo i pre 35 godina tražili.
Autor je urednik portala Nuklearna perspektiva
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
