Magreb, Srbija i nesvrstani

Uostalom, zar upravo ona nije na bezbroj primera do sada pokazala da zna bolje od građana Srbije šta je za Srbiju dobro, pa i na primeru, recimo, statusa južne srpske pokrajine čiju nezavisnost većina nesvrstanih zemalja nije priznala, kao i na najsvežijem primeru utvrđivanja cene energenata za osiromašene građane Srbije!

Našoj samoubeđenoj demokratskoj vrhuški na raspolaganju je naizgled veoma jednostavan način da izbegne sve sadašnje i buduće rizike od upuštanja u suvišnu političku principijelnost, kao i da otkloni sve opasnosti od evrounijske političke entropije u koju bi Srbija, prema mišljenju vrhuške, mogla da upadne ako bi pokazala makar malo nesvrstanog razumevanja za politički i međunarodni ugled njenih dojučerašnjih partnera među, provereno, populističkim afričkim državama.

Mnogi će sada reći: Ali, zar nisu u pitanju autoritarne države u kojima su se njihovi građani posle decenija patnji spontano (uz višedecenijsko kliktanje i odobravanje vođama) pobunili protiv nedemokratskih, večnih i od naroda otuđenih vlastodržaca!? Neki će otići i dalje pa će tvrditi da je u pitanju borba prosvećenih građanskih masa (uprkos vladajućoj nepismenosti stanovništva) u autoritarnim afričkim režimima za univerzalne principe demokratije i ljudskih prava! A neki će, u svojoj blaženoj prostodušnosti, podići obrve i opet negodovati protiv navodno neiskusnog, ali suviše preduzimljivog srpskog ministra Jeremića (koji, uzgred, samo realizuje predsednikovu spoljnu politiku)! I jedno i drugo, a još više ovo treće za Srbiju je samo delimično važno i samo donekle tačno. Iako na svetlim ulicama afričkih gradova nismo nijednom čuli da su demonstranti uzvikivali bilo kakve parole protiv nesvrstane politike njihovih zemalja, a još manje da imaju nešto protiv konferencije nesvrstanih u Beogradu u čast pedesetogodišnjice od osnivanja Pokreta, beogradska vrhuška se brže-bolje osetila isprovociranom da reaguje protiv nedemokratskog ponašanja afričkih diktatora prema, uzgred budi rečeno, neobično ratobornih i naoružanih demonstranata, i to tako što će preispitati da li je nagoveštena septembarska konferencija Srbiji uopšte neophodna!?

Ne lezi vraže, ali zar ova konferencija nije samo Beogradu i bila potrebna kako zbog državne politike diplomatskog sprečavanja novih priznavanja nezavisnosti Kosova tako i zbog velikih i veoma bitnih ekonomskih interesa koje su i država i mnogobrojni građani Srbije imali u ovom delu sveta. Reklo bi se bezvezan previd domaće vrhuške, ali ne i sasvim štetan, jer se kao na tanjiru vidi šta našim salonskim demokratama stvarno znače ekonomski interesi i države i njihovih sunarodnika u inostranstvu i koliko iskreno su zainteresovani za diplomatsku borbu za Kosovo, kao i za ustavni i teritorijalni integritet Republike Srbije. Kakav je to stav, na kraju krajeva, zauzela međunarodna koalicija (reč zajednica odnosila bi se i na zemlje koje ne odobravaju politiku najmoćnijih država) prema vehabijskoj Saudijskoj Arabiji i kako to da nijedna društvena mreža („Fejsbuk“ ili „Tviter“) nije uspela da na opravdani bunt pozove i tamošnju obespravljenu svetinu, i kako to da nijedna evroatlantska zemlja nije podigla svoj sekularnohumanistički glas protiv drastičnog kršenja elementarnih ljudskih prava u državi u kojoj se, možda vredi podsetiti, celokupna industrija petroleja nalazi u rukama stranog kapitala i kojoj su glavni trgovinski partneri ključne zemlje Evropske unije, SAD, Japana, Bliskog istoka i Južne Azije!?

Uprkos autoritarnim režimima u zemljama kao što su Tunis, Egipat i Arapska Libijska Džamahirija, što je višedecenijska pa i viševekovna politička konstanta ovih zemalja, one su se u poslednje vreme privredno i kulturno otvarale i razvijale, ali, kako se sada može proceniti, nedovoljno brzo ili bar ne onoliko brzo koliko bi to odgovaralo međunarodnoj koaliciji budući de se za nju neke od ovih zemalja nalaze na veoma važnom geopolitičkom položaju i iznad značajnih rezervi sirove nafte. Još pre nekoliko decenija američki politikolog Rajmond Gastil zaključio je da zemlje koje se najbrže razvijaju jesu one čije nasleđe najbrže zastareva. „Zemlje se ne razvijaju prema svom nasleđu i broju spomenika“, tvrdio je Gastil, „već prema brzini kojom sprovode promene“. U kojoj meri je, međutim, Gastil u pravu zavisilo bi i od odgovora na sledeće pitanje: Da li je tvrdnja da je tradicija političkog i ekonomskog liberalizma, ukorenjena u viševekovnim navikama Zapada, univerzalno primenljiva i praktično jedini oblik političkog učešća koji može da zadovolji čovekovu prirodnu potrebu za samopotvrđivanjem – potpuno legitimna?

Ne samo zemlje Magreba, u kojima preovlađuje islamska kultura i tradicionalna grupna hijerarhija, već i sve druge zemlje sa različitim tradicijama poput konfučijanske i druge, suočiće se više nego ikada ranije sa tom svagda čudnom odlikom onoga što se u datom istorijskom trenutku zove svetski poredak: u našem slučaju sa njegovom bezrezervnom verom u univerzalan karakter i savršen legitimitet liberalne političke demokratije.

Uvek su u dosadašnjoj istoriji sveta narasle sile, ukažimo to još jednom, želele da njim i upravljaju i uvek su samom svojom silom na to polagale pravo tvrdeći da stalno važi princip „mundus vult gubernari“ („svet hoće da se njime upravlja“), ali baš uvek se u istoriji iza takvih i sličnih ideologija, zaogrnut plaštom univerzalnosti i civilizacijske progresivnosti, prikrivao goli interes moćnih sila za kontrolom svetskih resursa. Stoga bismo mogli tvrditi da je najbliže istini to da laž upravlja svetom, ali ćemo prvenstvo ipak dati Paskalu: „Ono što je istina na jednoj strani Pirineja, pogrešno je na drugoj.“

Autor je diplomirani politikolog