Malograđanski aktivisti

Nalazim se u paradoksalnoj poziciji da „branim“ Vesnu Pešić od njenih bivših fanova, s obzirom na njihov aktualni animozitet, mada sam se, onomad, oglašavala ironijski, ali ne i zlonamerno, u vezi sa pomenutim delom i likom.

Ako je knjiga pala na dva slova, odnosno na jedno slovo koje se odnosi na moje ime koje brani Pešićevu od zlostavljačkog čaršijskog spinovanja (što je moderno reći), došlo je poslednje vreme za analitičnost, sintetičnost i demokratska rasuđivanja. Vesnu Pešić, bez uvida u njen CV političarke i aktivistkinje, kroz decenije treba promatrati i kao individualnog borca za razumljivost svega postojećeg. Sa asocijacijom na kritiku svega postojećeg, što se najvećma ogleda u razumljivosti jezika kojim se obraća javnosti.

Javni govor Vesne Pešić je kolokvijalan, oduvek bio i ostao. Ničeg sofisticiranog i u najtežim vremenima šetnji i skrivanja po stanovima u okolini Brankovog mosta nije bilo u Vesninim izjavama. Isključivo, sačuvavši to kao lični brend, Vesna korist reči kao što su „manguparija“, „barabe“, „lopovi“, „lister odela“, zakoračivši čak i u polje žargona, govoreći o „kinti“… Dakle, kao sav ostali normalan svet. I kao ambasadorka, da ne kažem ekselencija, Vesna je sačuvala prirodnost, postavljajući simpatična urbana pitanja ruralnim protagonistima: „A zašto bismo uopšte toliko pešačili?“

Sada vlada fenomen koji se očituje u mržnji prema Vesni Pešić, koju šire njeni bivši građanski „fanovi“, što, sledstveno, tu grupaciju čini malograđanskom. Oni, koji su njeno „buntovništvo“, kao ideju, praksu i političku delatnost, glorifikovali i do (ne)zasluženih visina, sada je kritikuju, pa je se i odriču, ne pristajući na ovaj deo njenog kurikuluma. Međutim, ona nikada nije bila osoba kurikuluma. Zarad igre reči, više je bila osoba loma. Ali, ne bi trebalo da se u ovom raskošnom galimatijasu političke zbilje na pomolu, izmaku i pomaku, kola svaljuju na ličnost koja je kompromise pravila beskompromisno i nikad po sebe korisno, osim što je opstala i ostala javna ličnost koja u izvesnim godinama dobro izgleda. A to „mrzitelji“ pripisuju njenoj prevelikoj pažnji spram nege i fitnesa.

Da li se od Vesne Pešić očekuje oronulost, što ne bi protivrečilo njenoj osebujnoj javnoj biografiji, ili joj se ne oprašta mladalački izgled u poznijim godinama? Da li su, nasuprot, lojalne simpatije prema zaista fascinantnom, ali u trenutku i mamurnom, profesoru Vojinu Dimitrijeviću, koje vladaju u prefinjenom građanstvu? I antipatije odaslate na adresu Vesne Pešić zbog odbrane individue od grupe, od stranačkog i čak od ideološkog.

Kada se ovakvom „delu i liku“ najzad prizna samo dobar izgled i dobro držanje, moramo se ozbiljno upitati o držanju i izgledu prosuditelja. Ako je i građanstvo zaribalo, mada i namučeno, osim sumnjivog izgleda, nije mu ostao ni pogled. Kao decenijska kritičarka Vesne Pešić, sada se prijavljujem za funkciju predsednice udruženja za odbranu njenog dela i lika. Nadam se da nije kažnjivo. Pretendujem na delo. Lik nosi sama.